Postoji način da se čovečanstvo izvuče iz smrtonosne igre sa Zemljom koju je samo započelo

Povezane objave

• Produženo bolovanje od Covida može stvoriti generaciju invalida 24/03
• Tokamak Energy uspeo da ostvari temperaturni prag za komercijalnu fuziju 17/03
• Mali saveti: kako da se kvalitetnije grejete tokom zime i uštedite na računima? 25/01

Kako se samit o klimi Cop26 zahuktava, naučnici i aktivisti se u velikoj meri slažu da je naš vladajući kulturološki sistem postavio i nas i našu planetu na kurs koji vodi ka katastrofi.

Naravno, svi se slažu da je krajnje vreme da se on promeni. Ipak, u ovom kritičnom trenutku, nalazimo se paralizovani, s novim horizontima zatvorenim lažnim predstavama o ljudskim mogućnostima, zasnovanim na mitološkim shvatanjima istorije.

Treba samo da pogledamo pojam koji je u osnovi naše ideje o ljudskom razvoju. Za potrebe ove priče, odmah na početku treba istaći da je naša vrsta nastala u okviru egalitarnih grupa lovaca i stočara, koji su činili jedno sa svojom okolinom, da bi nekako  upala iz te socijalne blagodeti u stanje nejednakosti.

Ovu bajku o odrastanju, mi ljudi smo započeli kao „nevini“, a zatim smo krenuli s razvojem čiji su put utabavala tehnološka otkrića, prešavši deonicu od sakupljača hrane, preko poljoprivrednika, pa do masovnih konzumenata fosilnih goriva, koja su nam omogućila nagli „napredak“, ali nas je to u međuvremenu koštalo odricanja od prvobitnih sloboda . Postali smo „civilizovani“, samo da bismo se našli zaključani u natezanju konopca s prirodom, što sada preti devastiranjem planete.

Prema Pariskom klimatskom sporazumu iz 2015. godine, nacije su se obavezale da će ograničiti porast globalne temperature na „znatno ispod“ 2 stepena Celzijusa.

Kreativnost je, kako nam govore, uvek predstavljala izuzetak u ljudskim društvima, a ne normu. Došlo je do poljoprivredne, urbane i industrijske revolucije, gde su svaku pratile duge, s kreativnog aspekta sušne godine, kada smo postali i ostali zatočenici sopstvenih kreacija.

Pokazali smo da možemo da živimo u društvima jednakih, kaže ova priča, u vreme kada smo bili malobrojni, kada su nam život i potrebe bili jednostavni. U ovom pogledu, malo znači egalitarno, u ravnoteži jedno s drugim i s prirodom. Veliko znači složeno, što uključuje hijerarhiju, eksploataciju i konkurentno vađenje resursa iz planete Zemlje. Sada, kada se ljudska populacija približava broju od osam milijardi, ostaje nam da izvučemo očigledne tužne zaključke. Nema smisla boriti se protiv neizbežnog. Između ukorenjenog neoliberalizma i pritisaka naše ekonomije u stilu „rasti ili umri“, kakvu nadu zaista imamo da ostvarimo napredak?

Ali kako se ispostavilo, ništa u vezi s ovom poznatom koncepcijom ljudske istorije zapravo nije tačno.

Da budemo jasni, ovde sam mit nije problem. Kao što sva društva imaju svoju nauku, tako imaju i svoje mitove. Problemi počinju kada ih pobrkamo s prirodnim ili društvenim naukama. U stvari, veće mitske istorijske strukture koje smo koristili u poslednjih nekoliko vekova, jednostavno više ne funkcionišu: nemoguće ih je pomiriti s poplavom novih dokaza o ljudskoj prošlosti, koji su nam sada pred očima, a kategorije i značenja koja oni nalažu su otrcana, pohabana i politički pogubna.

Poslednjih decenija naša naučna sredstva za razumevanje prošlosti, kako naše vrste, tako i planete, napreduju vrtoglavom brzinom. Naučnici u 2021. možda se neće susresti s vanzemaljskim civilizacijama u udaljenim zvezdanim sistemima, ali mi se susrećemo s radikalno drugačijim oblicima društva, tu odmah pod nogama: zaboravljenim načinima da budemo ljudi i živimo zajedno u velikom broju. To je put koji nismo prešli.

Nalazimo dokaze o vrtnim gradovima bez centara, kojima se upravljalo na istinski demokratski način; društvima koja su se prilagođavala godišnjim dobima, slobodno prelazeći između načina života i organizacije, u egalitarnom i hijerarhijskom smislu; vidimo, u ogledalu naše prošlosti koalicije i konfederacije veličine imperija, koje se drže zajedno na temeljima saradnje i konsenzusa, a ne silom.

Ljudi možda nisu započeli svoju istoriju u stanju nevinosti, ali izgleda da su većinu tog vremena proveli ispoljavajući samosvesnu averziju prema autoritetu. Sada znamo da prvi stanovnici gradova na svetu nisu nužno ostavljali negativan trag na životnu sredinu ili jedni na druge; takođe znamo da ne postoje istorijski zakoni koji nas primoravaju da budućnost zemaljskog sistema vezujemo za našu izbornu politiku baziranu na rivalitetu i neprijateljstvu, ili nas ubeđuju da krizu gostoprimstva shvatimo kao migrantsku krizu. Apelovanje na skupštine građana da se pozabave pitanjima ozbiljnosti klimatske krize ne ide protiv semena naše društvene evolucije, već traži od nas da povratimo iskru političke kreativnosti, koja je udahnula život prvim gradovima na svetu, u nadi da ćemo uočiti budućnost planete koju svi neminovno delimo.

Vreme je da se promeni tok ljudske istorije, počevši zapravo od prošlosti. Čini se da sada idemo u ono što su stari Grci zvali „kairos“ – prozor mogućnosti, kada se naša sposobnost za promene stavlja na test. Ako ne uspemo, to neće biti zbog istorije ili evolucije. Drugi, oni koje nazivamo autohtoni narodi, prvi narodi, već su daleko ispred nas, jer su, uprkos kolonijalnom prisvajanju, genocidu i pandemijama u prošlosti, išli različitim putevima u budućnost, uspostavljajući sistem upravljanja zemljištem zasnovan na staranju, a ne vlasništvu ili eksploataciji, što je oblik demokratije u kojem učešće znači proveru, a ne razmetanje nečijeg ega.

Danas nemamo izgovora za inertnost. Da, progone nas sablasti naše nedavne prošlosti, utopijski snovi izgrađeni na iskrivljenim slikama ljudske istorije, koji su iznedrili čudovišta i noćne more. Međutim, promeniti svet, probiti rupu u tkivu društvene stvarnosti i početi iznova, to je ono što nas čini sapiensima. Dokle god nas naši naučni dokazi vode u sopstvenu prošlost, smatramo da se radi o istini. Naši preci nisu bili jednolične figure evolucione teorije ili filozofske spekulacije. Gledajući unazad, obuhvatajući čitavu našu istoriju, ispada da smo razigrana, inventivna vrsta, koja se tek nedavno zaglavila u smrtonosnoj igri eksploatacije i ekspanzije – „ili rasteš ili umireš“, zaboravljajući kako da promeni pravila.

Konačna istina vezana za ovaj svet je da je to nešto što kreiramo sami i što bismo isto tako lako mogli da napravimo drugačijim. Da bismo čak i započeli ovaj proces, i koliko god prepreke bile velike, moramo sebi dozvoliti da ponovo sanjamo, počevši ovoga puta o slobodama koje su nas učinile ljudima.

Ne o onim „slobodama“ kojima nas podučavaju drevni robovlasnici (pravne slobode proistekle iz nevolje tuđeg zatočeništva i patnje; slobode koje od nas čine pobednike i gubitnike, preživele i žrtve), već umesto toga slobode motivisane brigom i uzajamnom pomoći, solidarnošću, odavno poznate onima na južnoj hemisferi, koji su izbegli najgore zamke koje smo sebi postavili i čija je sudbina sada vezana za našu: slobodu da se odselimo, da pobegnemo iz lošeg okruženja, znajući da ćemo biti lepo dočekani na mestu odredišta; da ne slušamo i ne sledimo proizvoljne naredbe, znajući da nećemo biti ekskomunicirani zbog toga, već saslušani i uvaženi. Na osnovu navedenih sloboda, možemo ponovo početi da maštamo o onoj kosmičkoj, a zatim preuredimo naša društva i naš odnos s našom planetom na jedan novi način.