Kada su se prvi ljudi pojavili na planeti Zemlji?

Povezane objave

• Otkriven novi trag koji ukazuje kako su piramide izgrađene? 06/11
• Na Jupiteru ima više vode nego na Zemlji? 02/09
• Veštačkom inteligencijom otkriveni dosad neopaženi krateri na Mesecu 19/03

Planeta Zemlja postoji više od 4,5 milijardi godina, ali šta je s ljudima? Tokom 99,998% istorije naše planete ljudi uopšte nisu postojali.

• Nakon neprekinutog niza života na ovoj planeti, koji se proteže više od četiri milijarde godina, vrsta homo sapiens je konačno evoluirala.
• Ali pre toga, pozornicu su postavili naši evolucioni prethodnici, a brojni preci hominida su se svi takmičili za resurse u isto vreme.
• Ipak, za mnoge iznenađujuće, prvi ljudi su nastali čak i pre prvih neandertalaca, barem za koje znamo. Evo kada se to desilo.

Kada je naša planeta bila stara četiri milijarde godina, uspon velikih biljaka i životinja je tek počeo. Složenost je eksplodirala otprilike u to vreme, jer je kombinacija višećelijske, seksualne reprodukcije i drugih genetskih napredaka, dovela do kambrijske eksplozije. Mnoge evolucione promene dogodile su se u narednih 500 miliona godina, s događajima izumiranja i pritiscima selekcije koji su otvorili put za nastanak i razvoj novih oblika života.

Nestanak dinosaurusa otvorio vrata procvatu sisara

Pre 65 miliona godina, katastrofalni udar asteroida zbrisao je ne samo dinosauruse, već i praktično svaku životinju tešku preko 25 kilograma (osim kožnih morskih kornjača i nekih krokodila). Ovo je bilo poslednje veliko masovno izumiranje Zemlje i ostavilo je veliki broj niša nepopunjenim. Sisari su počeli da napreduju nakon toga, a prvi ljudi su nastali pre manje od milion godina. Evo naše priče.

Pre 65 miliona godina, masivni asteroid prečnika negde između 5 i 10 kilometara udario je u našu planetu. Podigao je sloj prašine koji se taložio širom sveta, sloj koji se danas može naći u sedimentnim stenama naše planete. Na starijoj strani tog sloja, fosila kao što su dinosaurusi, pterosaurusi, ihtiosaurusi i plesiosaurusi ima u izobilju. Džinovski gmizavci, amoniti i velike klase biljaka i životinja su postojale pre tog događaja, zajedno s malim letećim pticama i sićušnim sisarima koji žive na kopnu.

Posle tog događaja, sisari su preživeli. Bez većih predatora koji bi ih zaustavili, rasli su, diversifikovali se i doživeli eksploziju populacije. Primati, glodari, lagomorfi i drugi oblici sisara, uključujući placentne sisare, torbare, pa čak i sisare koji legu jaja, doživeli su neverovatan napredak na početku kenozoika.

Razvoj primata

Gotovo odmah, primati su počeli da se još više diversifikuju. Pre 63 miliona godina, samo dva miliona godina nakon smrti dinosaurusa, podelili su se u dve grupe.

1. Primati sa suvim nosom, formalno poznati kao haplorini, koji su se razvili u moderne majmune i čovekolike majmune.
2. Primati sa vlažnim nosom, poznati kao strepsirini, koji su se razvili u moderne lemure.

Pre 58 miliona godina dogodila se još jedna velika promena: haplorini su doživeli zanimljiv genetski rascep, pošto se prvi novi i jedinstveni evolucioni ogranak razlikovao od ostalih primata sa suvim nosom: tarsier. Sa svojim ogromnim očima, bio je jedinstveno dobro prilagođen da vidi noću.

Niša koju je sada zauzimao bila je dovoljno različita od preostalih grupa naših predaka, tako da su od ovog trenutka pa nadalje evoluirali drugačije od ostalih svojih rođaka. Ova vrsta evolucionog cepanja se dešava s vremena na vreme i nije jedinstvena za primate.

Iako obično ne razmišljamo mnogo o našim dalekim rođacima i kako se oni razvijaju nakon što se odvoje od nas, nisu samo haplorini poput nas (i naših direktnih predaka) prošli kroz zanimljive faze evolucije. Tokom proteklih 65 miliona godina, baš kao što je bilo i pre tog vremena, razni sisari, ptice, biljke i drugi živi organizmi evoluirali su zajedno. Evolucija je vođena promenama životne sredine, a to uključuje sve cvetne i faunističke promene koje se dešavaju na našoj planeti.

Pre 55 miliona godina, nagli porast gasova staklene bašte doveo je do brzog porasta globalne prosečne temperature, izbrisavši mnoge životinje i biljke u dubokom okeanu. Ova transformacija je ostavila mnoge velike, nepopunjene niše u okeanu, otvarajući put za razvoj kitova (velikih okeanskih sisara).

Pre 50 miliona godina, neki od sisara s parnim prstima počeli su da se razvijaju u morska stvorenja. Artiodaktili su možda svi evoluirali od jednog zajedničkog pretka ili su evoluirali nezavisno. Životinje kao što je indohius, koji datira pre 48 miliona godina, možda su inicirali uzdizanje protocetida: plitkovodnih sisara koji su se vraćali na kopno da bi rađali mladunce.

Otprilike u to vreme, pre 47 miliona godina, postojao je primat Darvinius masillae, jer fosil Ida, sačuvan iz tog vremena, pruža spektakularan primer. Iako je ovo biće prvobitno reklamirano kao poslovična „karika koja nedostaje“ u ljudskoj evoluciji, Ida nije haplorin kao mi, već strepsiren: primat vlažnog nosa.

Međutim, još 7 miliona godina kasnije, pre 40 miliona godina, dogodio se važan razvoj među primatima sa suvim nosom: majmuni Novog sveta su se razgranali. Ljudi i naši preci majmuna potiču od majmuna Starog sveta; majmuni Novog sveta su prvi majmuni (ili viši primati) koji su evolutivno odstupili od naše loze. Oni su kolonizovali veći deo Južne Amerike, gde ih i danas ima u izobilju.

Majmuni Starog sveta nastavljaju da napreduju i uspešno zauzimaju svoje niše, dok se diversifikuju po pitanju veličine tela i fizičkih karakteristika. Pre 25 miliona godina, evoluirali su prvi majmuni, odvojivši se od preostalih majmuna Starog sveta u to vreme. Čovekoliki majmuni, definisani potpunim nedostatkom repa bilo kog tipa, nastavili su da se razvijaju u mnoge bliske srodnike ljudi koji danas opstaju (mali i veliki).

Čovekoliki majmuni

Najraniji majmun koji se odvojio od majmuna Starog sveta bio je gibon, manji majmun koji se prvi put pojavio pre 18 miliona godina.

Pre negde između 14 i 16 miliona godina, pojavili su se prvi veliki majmuni, a orangutani su se odvojili pre 14 miliona godina. Orangutani su se nakon toga proširili u južnu Aziju, dok su ostali veliki majmuni ostali u Africi. Najveći primat koji je postojao, Gigantopithecus, prvi put je nastao pre nekih 9 miliona godina, a izumro je tek pre nekoliko stotina hiljada godina.

Pre 7 miliona godina, gorile su se odvojile od drugih velikih majmuna; oni ostaju najveći od svih preživelih primata.

Veliki majmuni su se odvojili u dva pravca pre 6 miliona godina, pri čemu je jedan pravac doveo do ljudskih predaka, a drugi ogranak doveo do šimpanzi i bonoboa. Grana šimpanza/bonobo ostaje ujedinjena još 4 miliona godina, a naši najbliži preživeli rođaci, šimpanze i bonoboi, razilaze se jedni od drugih pre samo 2 miliona godina.

Međutim, na tragu naših direktnih predaka, razvoj je bio brz i dubok. Pre 5,6 miliona godina, nastao je prvi istinski dvonožni majmun, ardipitek (Ardipithecus). Iako je to kontroverzna tvrdnja, kosti šake ardipiteka pokazuju dokaze da je to prelazni fosil između ranijih velikih majmuna i kasnijih australopiteka.

Pre otprilike 4 miliona godina, evoluirao je prvi australopitek  (Australopithecus): prvi članovi podplemena hominina (taksonomska klasifikacija specifičnija od porodice, ali manje specifična od roda). Ubrzo nakon toga, pojavljuju se prvi dokazi o upotrebi kamenog oruđa: trenutno pre 3,4 do 3,7 miliona godina.

Nestašica hrane kao evolucioni okidač

Kritični evolucioni korak dogodio se pre nešto više od 2 miliona godina, kada su se naši preci hominida suočili s nestašicom hrane. Jedan evolutivno uspešan pristup bio je razvoj snažnijih čeljusti, što nam je pružilo mogućnost da jedemo hranu (poput orašastih plodova) koja je inače bila nedostupna. Međutim, još jedan pristup je takođe bio uspešan: da razvijemo slabije čeljusti i veći mozak, što nam omogućava pristup hrani.

Dok su obe grupe preživele neko vreme, grupa s većim mozgom bila je prilagodljivija promenama. Ovo je evolutivni put za koji mislimo da je doveo do razvoja roda Homo, koji je prvi nastao pre oko 2,5 miliona godina. Homo habilis, kolokvijalno poznat kao „spretni čovek“, imao je veći mozak od svojih kolega australopiteka i pokazao je daleko rasprostranjeniju upotrebu alata.

Pre oko 1,9 miliona godina, homo erektus je evoluirao. Ovaj ljudski predak ne samo da je hodao potpuno uspravno, već je imao mnogo veći mozak od Homo habilisa: skoro dvostruko veći u proseku. Homo erektus je postao prvi direktni ljudski predak koji je napustio Afriku i prvi koji je pokazao dokaze o upotrebi vatre. Homo habilis je verovatno bio doveden do izumiranja pre više od milion godina, kao i poslednji australopitek.

Homo erektus

Širom sveta su se pojavili novi primeri roda Homo, uključujući homo antesesora (homo antecessor) u Evropi (koji može biti evoluirani habilis ili erektus, ili rani oblik hajdelbergensis) pre oko 1,2 miliona godina, a zatim homo hajdelbergensis pre nekih 600.000 godina. Pre otprilike 700.000 godina, pojavljuju se najraniji dokazi o kuvanju; pre oko 500.000 godina, pojavljuju se prvi dokazi o odeći.

Pre otprilike 300.000 godina, prvi homo sapiens, anatomski moderni ljudi, nastali su zajedno s našim drugim rođacima hominida. Nepoznato je da li smo potekli direktno od homo erektusa, hajdelbergensisa ili prethodnika, iako su neandertalci, koji su došli nešto kasnije pre 240.000 godina, sasvim sigurno došli od homo hajdelbergensisa. Smatra se da je savremeni govor nastao čim se pojavio Homo sapiens.

Bilo je potrebno 13,8 milijardi godina kosmičke istorije da stignu prva ljudska bića, a mi smo to uradili relativno nedavno: pre samo 300.000 godina. U 99,998% vremena koje je prošlo od Velikog praska uopšte nije bilo ljudskih bića; cela naša vrsta postoji samo za poslednjih 0,002% postojanja univerzuma. Ipak, za to kratko vreme, uspeli smo da shvatimo celu kosmičku priču koja je dovela do našeg postojanja. Na sreću, priča se neće završiti kod nas, jer se još piše.