Ko brine o usamljenim ljudima?

Povezane objave

• Počela letnja sezona? 26/05
• Trening-program za buduće aktiviste za zaštitu prava Roma 14/03
• Generacija koja je i “analogna” i “digitalna” 12/08

Da je usamljenost jedna od jačih bolesti 21. veka ozbiljno su shvatili i Nemci. Oni su prošle godine pokrenuli inicijativu za stvaranje posebnog odeljenja u okviru ministarstva zdravlja, koje bi vodilo računa o potrebama usamljenih građana.

Neke zemlje su ovo već uvele, kao Velika Britanija, pa njene pristalice tvrde da je u modernom svetu usamljenost poprimila razmere epidemije, kako su tada pričali. Dakle, nisu ostali gluvi na reči stručnjaka, koje govore o tome da usamljenost izaziva depresiju, anksioznost i narušavanje kardiovaskularnog sistema.

Možda su Britanci shvatili problematiku na duge staze, jer kod njih rezultati anketa i istraživanja pokazuju da je četvoro od desetoro mladih ljudi, starosti između 16 i 24 godina, usamljeno. Anketu je sproveo BBC pre nekih godinu, godinu i po dana.

Usamljenost i emocionalne posledice

Usamljenost je danas svakodnevna pojava među mladim ljudima. Neko će se, možda, iznenaditi ovom činjenicom, ali ne bi trebalo, ako uzmemo u obzir koliko generacije prate jedna drugu u učestvovanju u virtuelnom svetu, stvarajući u njemu imaginarne prijatelje. Da, pored onih koji sve već nalaze među njima i koji su stvarni.

Usamljenost može da zatvori osobu, distancira od svakodnevnih dešavanja, od ljudi sa kojima inače komunicira, da dovede do problema sa koncentracijom, snom, a ukoliko depresija uzme maha, može da izazove i želju za – samoubistvom.

Mladi neretko mogu samo da imaju osećaj usamljenosti, što nije isto što i biti sam/a, već da se tako osećaju. Trebalo bi pokušati da u tom slučaju osoba ispriča kako se zaista oseća i šta je navodi na to da misli da je, iako je okružena ljudima koji je vole, ipak sam/a.

Kako preokrenuti osećaj?

Usamljenost je pasivno stanje. Ono što bi moglo pokrenuti svakoga od nas je briga za nekoga, empatija. Možda je uredu priključiti se volonterskoj grupi, pomagati baki i deki, kupiti ljubimca o kome će se osoba starati, a moguće i da bi kreativni nadražaj učinio pasvino stanje aktivnim. Dakle, pomoći osobi da se seti šta je ispunjava, pa da stvara.

Korisno je i identifikovanje negativnih osećanja, naglas, precizno, možda i pred osobama koje prolaze kroz isto, i na terapijama – što da ne?

Dakle, svi zajedno bi trebalo da brinemo o usamljenim ljudima i da stvorimo prilike u kojima se neće tako osećati. Svaka vrsta brige i pažnje samo gura to neprijatno opažanje koje može duboko da se zadrži u emotivnom doživljaju osobe. 

I slušanje. Beskrajno i precizno slušanje.