Zašto u Španiji vraćaju prastari sistem navodnjavanja?

Povezane objave

• Posada od šest žena se sprema za Mesec 30/10
• Tamne mrlje na Veneri 20/04
• Motori s unutrašnjim sagorevanjem ipak imaju budućnost? 01/12

Projekat obnavljanja 1.000 godina stare mreže vodovodnih kanala pomaže poljoprivrednicima u Sijera Nevadi da se prilagode posledicama klimatske krize.

Visoko u La Alpuhari, na obroncima veličanstvene Sijera Nevade u Andaluziji, tišinu prekida samo šum potoka koji teče kroz sneg. Samo što to nije potok već „asekija“ (jarak za navodnjavanje), deo mreže hiljada kilometara kanala za navodnjavanje koje su napravili muslimanski ratari pre više od hiljadu godina.

Kanal počinje na nadmorskoj visini od 1.800 metara i, hranjen snegom koji se topio, vekovima je snabdevao vodom selo Kanar i dalje, sve dok nije prestao da se koristi 1980-ih kroz postepenu depopulaciju ovog područja.

Islamska poljoprivredna revolucija – prva zelena revolucija

„Islamska poljoprivredna revolucija bila je prva zelena revolucija. Oni su promenili način na koji se voda koristi.“ – Hose Marija Martin Sivantos

Sada ponovo teče zahvaljujući projektu koji je osmislila laboratorija za biokulturnu arheologiju na Univerzitetu u Granadi, podržanom od strane lokalnih i evropskih sredstava. Uz pomoć volontera, projekat MemoLab obnavlja izvanrednu hidrološku mrežu regiona u vreme kada klimatska kriza izlaže Španiju produženim periodima suše, a intenzivna poljoprivreda predstavlja veliki pritisak na vodosnabdevanje.

Kada su Arapi i Berberi kolonizovali Španiju početkom osmog veka, doneli su tehnike očuvanja vode, koje su sticane vekovima na Bliskom istoku. „Islamska poljoprivredna revolucija bila je prva zelena revolucija. Objedinili su tehnike i znanja o vodi, zemljištu, biljkama, kao io ponašanju snega“, kaže Hose Marija Martin Sivantos, profesor arheologije na univerzitetu, koji je pokretačka snaga projekta. „Transformisali su način na koji se voda koristi u Mediteranu.“

Tehnike koje su uveli muslimani omogućile su veću poljoprivrednu raznolikost, s uvođenjem useva kao što su šećerna trska i agrumi.

„Uključivanje ljudi u stvaranje ovih sistema za navodnjavanje bio je način asimilacije postojećeg stanovništva koje je moglo da vidi prednosti“, dodaje Sivantos.

Kiša dolazi u Sredozemno more u kratkim, jakim naletima, zbog čega se većina vode gubi dok otiče u reke i more. Genijalnost sistema „asekija“ je u tome što kontrolisanjem toka vode, bilo od kiše ili otapanja snega, smanjuje oticanje, dok u isto vreme dozvoljava da se voda apsorbuje u zemljište kako bi se nadoknadili vodonosnici u onome što bukvalno izaziva da voda teče – efekat nadole.

Genijalan sistem

Sivantos ovo opisuje kao „vodu za sejanje“. Umesto da se voda preusmerava ka određenim usevima, ideja je da se „natopi planina“, tako da se voda može skladištiti u vodonosnicima koji će se koristiti u vremenima suše.

„Osnovni zahtev za rad sistema je da kanal nije previše propustljiv i da ima gradijent koji održava ispravan protok vode. Onda vam je potrebna zajednica ljudi da ga održavate“, kaže Serhio Martos-Rosiljo, geolog uključen u projekat.

„Sistem je efikasan, vodonosnici se obnavljaju i nije potrebna nikakva tehnologija“, kaže on, dodajući da se oživljavanje sličnih tehnika istražuje u nekoliko zemalja Latinske Amerike, uključujući Peru, a postoji i interesovanje iz Kalifornije gde se koriste moderne tehnike navodnjavanja, koje su postale neodržive.

Sistem u Španiji „koristi se više od 1.000 godina, dokazujući njegovu prilagodljivost“, kaže Martos-Rosiljo. „Mnogo je upravljivije i prilagodljivije od izgradnje brane i mnogo je otpornije na klimatske promene.

Kajetano Alvarez, predsednik zajednice irigatora u Kanaru, ne sumnja u uticaj koji je projekat imao na selo. „Svako je dužan da održava kanale na svojoj zemlji“, kaže on. „Ovaj projekat je napravio veliku razliku, ali ima napuštenih ’asekija’ u mnogim drugim selima u blizini.“

Obnova “asekija”

Sistem je integrisan i ako se zemljište napusti i kanali ostave da se zapuše, voda ne može da prođe pored blokade. Tako svakog proleća univerzitet i sela organizuju grupe dobrovoljaca da uklone prepreke od „asekija“.

„Nije samo pitanje čišćenja lišća i blata. Takođe se konsultujemo s lokalnim stanovništvom o tome kako da se polažu komadi škriljca koji se nalaze pored ’asekija’“, kaže Hose Antonio Palma Garsija, koji volontira već pet godina.

„Dobro se osećam radeći ovaj posao. Osećam se kao da nešto vraćam zemlji. Takođe upoznajem ljude koje inače nikada ne bih sreo, mi smo kao velika porodica.”

Na drugoj strani Sijere nalazi se selo Alfakar, visoko iznad Granade, blizu mesta gde se veruje da su fašisti ubili pesnika Federika Garsiju Lorku na početku građanskog rata 1936. To je takođe mesto napraveljeno od zidane cigle, ograđen bazen čiste planinske vode poznat kao izvor suza.

„Zove se tako zbog svog oblika“, kaže Elena Korea Himenes, istraživač na projektu. „Izvor se napaja iz vodonosnog sloja, a ’asekija’ je stvorena pre 1100 godina da bi snabdevala vodom Albaisin, medinu Granade, udaljenu 8 kilometara. ”

MemoLab je obnovio veliki deo „asekija“ i, iako ne stiže do Albaisina, sada navodnjava bašte univerziteta.

Sivantos kaže da je jedan od izazova projekta bio pokušaj povratka kolektivnog znanja koje nikada nije zapisano. Zbog katoličkog ponovnog osvajanja islamske Španije i proterivanja muslimanskog stanovništva početkom 17. veka, veliki deo ovog znanja je izgubljen.

„Ljudi ne misle da bi seljaci mogli da osmisle nešto ovako kompleksno“, kaže Sivantos. „Rimljani su gradili akvadukte i druge vodovode, ali to je uvek bilo za slavu države. Ovaj posao je urađen da bi obični ljudi mogli da prežive.

Oporavak ovog sistema podrazumeva prepoznavanje važnog dela našeg nasleđa. Muslimanska Španija je prvenstveno bila agrarno društvo.

Ne možete razumeti slavu Kordobe ili Granade, a da ne razumete da je iza toga bilo bogatstvo stvoreno oblikom poljoprivrede koji je bio mnogo napredniji i produktivniji nego negde drugde u Evropi.“