Genetski faktor utiče na gubitak čula ukusa i mirisa pri oboljevanju od Kovida-19

Povezane objave

• Sastojci u jabukama i zelenom čaju štite od kancera 03/10
• Šta je grоznica Zаpаdnоg Nilа? 23/08
• Kako smanjiti telesnu temperaturu? 07/12

Naučnici su čini se otkrili zašto neki ljudi gube čulo ukusa i mirisa nakon što se zaraze Kovidom-19.

Naučnici otkrivaju zašto neki ljudi gube čulo mirisa nakon što se zaraze Covidom-19. Studija objavljena u časopisu Nature Genetics identifikovala je genetski faktor rizika povezan s gubitkom mirisa nakon infekcije koronavirusom, što je otkriće koje dovodi stručnjake bliže razumevanju zbunjujućeg obrasca i može ukazati na put ka preko potrebnim tretmanima.

Šest meseci nakon zaražavanja, čak 1,6 miliona ljudi u Sjedinjenim Državama još uvek ne može da oseti miris ili je doživelo promenu u svojoj sposobnosti da ga oseti. Tačan uzrok senzornog gubitka u vezi sa Kovidom-19 nije poznat, ali naučnici misle da potiče od oštećenja inficiranih ćelija u delu nosa koji se zove olfaktorni epitel. Ove ćelije štite olfaktorne neurone, koji pomažu ljudima da osete miris.

„Kako prelazimo od infekcije do gubitka mirisa ostaje nejasno“, rekao je dr Džastin Tarner, vanredni profesor otorinolaringologije na Univerzitetu Vanderbilt koji nije bio deo studije. „Rani podaci sugerišu da su podržavajuće ćelije olfaktornog epitela one koje su uglavnom zaražene virusom, a verovatno to dovodi do smrti samih neurona“, rekao je on. “Ali mi zapravo ne znamo zašto i kada se to dešava, i zašto se čini da se to prvenstveno dešava kod određenih pojedinaca.”

Prema studiji, genetski lokus u blizini dva olfaktorna gena povezan je sa gubitkom mirisa i ukusa izazvanim koronavirusom. Lokus je fiksna pozicija gena na hromozomu. Ovaj genetski faktor rizika povećava verovatnoću da će osoba zaražena SARS-CoV-2 doživeti gubitak mirisa ili ukusa za 11 odsto. Dok neke procene sugerišu da 4 od 5 pacijenata posle preležanog Kovida-19 povrati ova čula, istraživanja sugerišu da uporna nesposobnost ili smanjena sposobnost mirisa i ukusa utiče na odnose, fizičko zdravlje i psihičko blagostanje.

Istraživači kompanije za genomiku i biotehnologiju 23andMe sproveli su studiju kao deo većeg projekta. Svi učesnici žive u SAD ili Ujedinjenom Kraljevstvu. Unutar grupe od 69.841 pojedinca, koji su sami prijavili da su dobili pozitivan Kovid test, 68 odsto je prijavilo gubitak mirisa ili ukusa kao simptom. Gubitak mirisa i ukusa kombinovani su u jedno anketno pitanje; ovo grupisanje i korišćenje podataka o samoprocenama predstavljaju ograničenja studije.

Nakon poređenja genetskih razlika između onih koji su izgubili čulo mirisa i onih koji su izjavili da nisu pretrpeli ovaj efekat, istraživački tim je pronašao region genoma povezan sa ovom podelom koji se nalazi u blizini dva gena, UGT2A1 i UGT2A2. Oba ova gena se eksprimiraju unutar tkiva u unutrašnjosti nosa uključenog u miris i igraju ulogu u metabolizmu mirisa.

„Bio je to zaista lep primer nauke gde smo, počevši od velikog broja aktiviranih učesnika istraživanja koji su uradili ovaj 23andMe test, bili u mogućnosti da vrlo brzo steknemo neke biološke uvide u ovu bolest, što bi inače bilo veoma, veoma teško uraditi.“, rekao je Adam Oton, potpredsednik ljudske genetike u 23andMe i glavni autor studije. Kako su UGT2A1 i UGT2A2 uključeni u ovaj proces nije jasno, iako on i njegove kolege pretpostavljaju da geni „mogu igrati ulogu u fiziologiji inficiranih ćelija“ i rezultirajućem oštećenju koje dovodi do gubitka mirisa.

Da bi koristili ove nalaze, naučnici moraju da nauče više o tome kako se ovi geni izražavaju i koje su njihove funkcije u olfaktornoj signalizaciji, rekao je Tarner. Određeni trendovi su se takođe pojavili među učesnicima koji su prijavili gubitak mirisa i ukusa: žene su, na primer, imale 11 odsto veću verovatnoću od muškaraca da dožive ovo. U međuvremenu, odrasli između 26 i 35 godina činili su 73 odsto ove grupe. Istraživački tim je takođe otkrio da ljudi „istočnoazijskog ili afroameričkog porekla imaju znatno manju verovatnoću da prijavljuju gubitak mirisa ili ukusa“.

Uzrok ovog zapažanja još nije poznat, ali Oton je rekao da to verovatno nije objašnjeno genetskim varijantama ovog specifičnog lokusa. Tim takođe primećuje da je studija pristrasna prema ljudima evropskog porekla zbog ograničenih referentnih podataka. Ovi nalazi mogu pomoći pacijentima na dva načina, rekla je Daniel Rid, pomoćnica direktora Centra za hemijska čula Monell. Ona proučava međuljudske razlike u gubitku mirisa i ukusa prouzrokovanih Kovidom.

Prvo, „pomaže u odgovoru na pitanje „zašto ja“ kada je u pitanju gubitak ukusa i mirisa sa Kovid-19“, rekla je ona. „Neki ljudi to imaju, a neki nemaju. Urođena genetika može delimično objasniti zašto.” Studija takođe može pomoći naučnicima da pronađu tretmane. Ranija istraživanja sugerišu da je gubitak ovih čula povezan s „neuspehom da se zaštite senzorne ćelije nosa i jezika od virusne infekcije“, rekla je Rid. „Ova studija sugeriše drugačiji pravac“, rekla je ona. „Putevi koji određuju da li će hemikalije koje utiču na ukus i miris biti previše ili nedovoljno aktivne, smanjujući ili izobličujući sposobnost osobe da oseti ukus ili miris.” Za veći deo pandemije koronavirusa, gubitak mirisa i ukusa je poznat kao prepoznatljiv simptom. Rano istraživanje sugeriše da je gubitak mirisa i ukusa ređi kod omikron varijante, ali da se ipak javlja.

U studiji sprovedenoj kod 81 osobe zaražene omikron sojem u Norveškoj, 12 odsto je prijavilo smanjenu sposobnost čula mirisa a 23 odsto redukovanu sposobnost čula ukusa.