Korseti – od donjeg veša do fetiš mode

Povezane objave

• Parfemi kao moćni afrodizijaci 25/03
• Imunitet “krda” se pokazao nemogućim – čekaju nas nove Covid-19 infekcije 13/04
• 5 horoskopskih znakova koji se ne boje da te zauvek izbace iz života 07/04

Pravo poreklo korseta ili steznika nije jasno, ali je vekovima bio važan odevni predmet. Iako ih žene češće koriste, muškarci su tokom istorije koristili steznike da bi podržali ili promenili izgled svog tela. Najranija poznata slika korseta napravljena je oko 1600 pne. Slika je Cretan žene/Krečanke, a prikazani odevni predmet mogao bi da se shvati kao steznik i koji se nosio na torzu.

Tokom istorije korset bio deo tkz. gornje i donje odeće, u zavisnosti od vremenskog perioda. Korset kao donji veš je poreklom iz Italije, a Katarina Mediči ga je uvela u Francusku 1500. godine, gde su ga prigrlile žene francuskog dvora. Ova vrsta steznika predstavljala je uski, izduženi prsluk koji se nosio ispod odeće. Žene francuskog dvora videle su ovaj korset kao “nezamenljiv za lepotu ženske figure”.

Do sredine 16. veka, steznici su bili uobičajena odeća među evropskim i britanskim ženama, kada je postepeno počela da uključuje upotrebu “čaure”, dugog, ravnog dela kitove kosti ili drveta ušivenog u kućište na stezniku kako bi se održao njegov čvrsti oblik. Prednji deo steznika obično je pokrivao stomak, čvrsta struktura u obliku slova V koja se na delove stomaka nosila na trbuhu.

pročitajte još i: KOKO ŠANEL- neobična priča o maloj crnoj haljini, žerseu i mornarskoj majici

Od sredine viktorijanskog perioda, čaura je pravljena od čelika i sastojala se od dva dela, po jedan za svaku stranu. Tokom kasnih 1500-ih, kada je korišćena kitova kost sa bočnih i stražnjih dela steznika, steznik je bio vezan napred. Na kraju, vezivanje je počelo da se radi na zadnjem delu steznika.

Najčešći tip korseta u 1700-ima bio je obrnuti konusni oblik, koji se često nosio kako bi se stvorio kontrast između krutog  cilindričnog trupa iznad struka i teških punih suknja dole. Primarna svrha korzeta, u 18. veku bila je podizanje i oblikovanje grudi, zatezanje zadnjice, podupiranje leđa, poboljšanje držanja kako bi se pomoglo ženi da stoji uspravno, s ramenima prema dole i unazad, i samo malo suziti struk.

Steznik je postao manje krut i tesan s pojavom “visokog struka”, oko 1796. godine, koji je naglašavao prirodni struk. Većina žena tog doba još uvek je nosila neki oblik korseta, ali to su često bili “kratki korseti”, odnosno oni koji su bili samo ispred grudi. Suprotno tome, bili su i oni koji su pritiskali telo radi oblikovanja istog, kao u viktorijansko doba, a bili su “dugački”, protežući se do i izvan prirodnog struka, vezivali su se pozadi i ukrućeni od kostiju.

Prelazak na viktorijanski

Kada se linija struka vratila u svoj prirodni položaj tokom 1830-ih, steznik se ponovo pojavio i služio je dvostrukoj svrsi za podupiranje dojki i sužavanje struka. Međutim, promenio je svoj oblik u siluetu peščanog sata koja se i danas smatra tipičnom i za korzete i za viktorijansku modu. Istovremeno, termin steznik prvi put je korišćen za ovu odeću na engleskom jeziku. 1830. godina, veštački naduvana ramena i suknje učinili su da struk izgleda usko, čak i kada je steznik vezan samo blago.

pročitajte još i: Koko Šanel – Citati i izreke

1839. godine Francuz po imenu Jean Verli napravio je patent za ženske korsete izrađene na razboju. Ova vrsta korseta bila je popularna do 1890. godine kada su mašinski izrađeni dobili na popularnosti. Pre takve proizvodnje, korzeti su bili ručno šiveni.

Fokus moderne siluete u 19. veka bio je lik peščanog sata s majušnim strukom. U četrdesetim i šezdesetim godinama zatezanje prvi put postaje popularno, a sam steznik se u mnogočemu razlikovao od ranijih. Korset se više nije završavao na bokovima, već se završavao nekoliko centimetara ispod struka. Bio je zaobljen, a ne u obliku levka, a počela je i masovna proizvodnja.

Savremeni korzeti

Krajem 19. veka zabrinutost zbog izveštaja o preteranom zatezanju izazvala je stvaranje pokreta za racionalnim odevanjem. Pojedini lekari tog vremena su podržali teoriju da je steznik štetan po zdravlje, naročito tokom trudnoće, a same žene koje su proizvodile korsete su optuživane da robuju modi na uštrb zdravlja.

Sve je to uslovilo nastajanje “korseta za zdravlje“, kada je 1884. godine nemački lekar Gustav Jeger smislio je sanitarne steznike od vune, opisane kao fleksibilni i elastični. Jeger je tvrdio da vuna ima sposobnost lečenja koja mu je rešila problem sa prekomernom težinom i regulisala loše varenje. Tri godine kasnije, nastao je korset sa kožnom oblogom.

pročitajte još i : Najpopularnija haljina je venčanica!

Korset sa pravim prednjim delom, poznat i kao korset sa labudovim perjem, korset sa S-zavojima ili korset za zdravlje, nosio se od oko 1900. do početka 1910-ih. Ovaj steznik je forsirao trup napred i činio da kukovi strše pozadi. Korset sa pravim prednjim delom popularizovala je Inez Gačes-Saraute, a trebalo je da bude manje štetan za zdravlje korisnika, jer je manje pritiskao stomak. Međutim, i dalje su leđa mnogo trpela. I tako je polako korset počeo da gubi na popularnosti, odnosno da se uvode prvi oblici grudnjaka, a oko stomaka se sve više koristio pojas.

Početak kraja

Ubrzo nakon ulaska Sjedinjenih Američkih Država u Prvi svetski rat 1917. godine, Odbor za ratnu industriju te zemlje, zahtevao je od žena da prestanu da kupuju steznike kako bi ostalo metala za ratnu proizvodnju. Na taj način “oslobođeno” je oko 28.000 tona metala, dovoljno za izgradnju dva bojna broda.

možda vas i zanima koji su to Trikovi za savršen stil

Promene u ekonomiji nakon Prvog svetskog rata promenile su i sam položaj i ulogu žena u društvu. Početkom 20. veka, mlada žena bi obično počela da nosi korset sa oko 15 godina i živela bi u roditeljskoj kući do udaje, oko 18. godine. Posle rata, sve više mladih žena se obrazovalo, a u zapadnom svetu, brak je odložen, odnosno žene su počele da se udaju sredinom i u kasnim 20-tim godinama života.

Uprkos tome, 1939. godine ponovo je korset pronašao svoje mesto, ali je Drugi svetski rat konačno učinio da se steznici ne vrate ponovo u “punom sjaju“. Ovaj modni detalj uskoro postaje fetiš moda, ali se više nisu nosili kao donji veš već preko garderobe, kao spoljni detalj.