Epidemija kuge možda nije ubila polovinu evropskog stanovništva, kako se ranije mislilo

Povezane objave

• Zašto je Africi pod hitno potrebna sopstvena banka genetičkih informacija? 05/11
• Mit ili istina: Korišćenje mejkap testera u prodavnicama opasno po zdravlje? 06/11
• Šesto masovno izumiranje je u toku, a stvari ne izgledaju nimalo dobro po nas 12/03

Delovi Poljske, baltičkih zemalja i centralne Španije, možda su doživeli „mnogo lakši dodir“ s pandemijom, pokazuju istraživanja.

Prema novoj studiji, pandemija bubonske kuge iz 14. veka možda nije imala iste razorne posledice u svim delovima Evrope kao što se ranije mislilo.

Smrtnost od “crne smrti” nije bila “univerzalna”

Istoričari su dugo smatrali da je „crna smrt“ izazvala pustoš širom Evrope, zapadne Azije i severne Afrike između 1346. i 1352. godine, ubivši do polovine stanovništva Evrope u to vreme, transformišući verske i političke strukture i ubrzavajući velike kulturne i ekonomske transformacije kao što je renesansa.

Međutim, nova studija, objavljena u časopisu Nature Ecology, sugeriše da smrtnost od „crne smrti“ u Evropi možda nije bila tako „univerzalna“.

Naučnici predvođeni onima iz Instituta Maks Plank za nauku o istoriji čovečanstva, procenili su uzorke polena sa 261 lokacije u 19 savremenih evropskih zemalja, da bi utvrdili kako su se pejzaži i poljoprivredne aktivnosti promenili između 1250. i 1450. godine, grubo rečeno 100 godina pre i 100 godina posle kuge.

Polen kao naučni alat

Oni su analizirali više od 1.600 uzoraka polena s ovih lokacija kako bi utvrdili koje biljke su u dato vreme bile najprisutnije i iz kojih su mogli da utvrde da li su poljoprivredne aktivnosti u svakom regionu nastavljene ili zaustavljene, ili da li su divlje biljke ponovo rasle dok je ljudski pritisak na prirodu smanjen.

Pošto je biljni polen napravljen od izdržljivog polimera, koji se razlikuje u obliku od biljke do biljke, i može se prebrojati i identifikovati u svakom sedimentu, on omogućava istraživačima da rekonstruišu lokalne pejzaže i promene tokom vremena i rasvetle korišćenje zemljišta od strane ljudi i istoriju poljoprivrede širom regiona.

Neki delovi kontinenta, kažu naučnici, pretrpeli su mnogo teže razaranja, dok su drugi doživeli „mnogo lakši dodir“.

Pronašli su dokaze za nagli pad poljoprivrede u Skandinaviji, Francuskoj, jugozapadnoj Nemačkoj, Grčkoj i centralnoj Italiji, što podržava visoku stopu smrtnosti o kojoj svedoče srednjovekovni izvori.

U nekim delovima Evrope nije došlo do zastoja u razvoju

Međutim, mnogi regioni, uključujući veći deo centralne i istočne Evrope, i delove zapadne Evrope, uključujući Irsku i Iberiju, pokazali su znake kontinuiteta ili neprekidnog rasta.

U delovima Poljske, baltičkih zemalja i centralne Španije, studija je otkrila da se radno intenzivna kultivacija povećala u ovom periodu, pošto su kolonizacija i poljoprivredna ekspanzija nastavljene bez prekida.

Jedan verovatni razlog za ove iznenađujuće rezultate, kažu naučnici, bio je to što su mnogi izvori koji su korišćeni za izradu studija slučaja „crne smrti“ u prošlosti, uključujući tekstove i dokumente koje su napisali državni ili crkveni zvaničnici, dolazili iz urbanih sredina, koje su odlikovale gusta naseljenost i loši sanitarni uslovi, uprkos njihovoj sposobnosti da prikupljaju i vode evidenciju.

„Dok se neke zemlje, poput Italije ili Engleske, mogu detaljno proučavati, za druge, poput Poljske, postoje samo nejasni tragovi“, objasnili su oni.

Krivac: Yersinia pestis

Naučnici su odavno znali da se uzročnik bubonske kuge, bakterija koja se zove Yersinia pestis, prenosi pacovskim buvama, a čak su i pratili evoluciju patogena kroz milenijume.

Dok se većina ljudi zarazila bolešću putem ujeda buva, istraživači su rekli da su višestruki načini prenosa mogli da igraju ulogu kada je patogen prešao na ljude.

Ljudsko ponašanje, kao i uslovi života, način života i lokalno okruženje su stoga uticali na sposobnost širenja kuge, rekli su naučnici.

Međutim, demografski uticaji smrtonosne bolesti nisu u potpunosti shvaćeni, primetili su.

„Uprkos napretku u istraživanju drevne DNK, koje je konačno identifikovalo uzročnika pandemije (bakterija Yersinia pestis), naše znanje o ’crnoj smrti’ ostaje ograničeno, zasnovano prvenstveno na kvalitativnim napomenama u srednjovekovnim pisanim izvorima dostupnim za neke oblasti zapadne Evrope“, napisali su istraživači.

U ovoj studiji, oni su koristili novi pioniriski pristup pod nazivom „paleoekologija velikih podataka“ (BDP), koji je procenio skalu smrtnosti od pandemije kuge na regionalnoj skali širom Evrope, počevši od proučavanja polena biljaka.

„Značajna varijabilnost u mortalitetu koju naš BDP pristup identifikuje tek treba da se objasni, ali lokalni kulturni, demografski, ekonomski, ekološki i društveni konteksti bi uticali na širenje, morbiditet i mortalitet I. pestis“, Alesija Masi, koautorka studije iz Instituta Maks Plank, navodi u saopštenju.

Istraživači veruju da studija naglašava potrebu za boljim pristupima u istorijskim istraživanjima za rekonstrukciju podataka iz lokalnih izvora, uključujući BDP, kao metod za merenje promena u kulturnim pejzažima.

„Ne postoji jedinstven model ’pandemije’ ili ’izbijanja kuge’ koji se može primeniti na bilo koje mesto u bilo kom trenutku bez obzira na kontekst“, rekao je Adam Izdebski, drugi koautor studije.

„Pandemije su složeni fenomeni koji imaju regionalnu, lokalnu istoriju. Videli smo ovo sa Covidom-19, sada smo to pokazali i za ’crnu smrt’“, dodao je dr Izdebski.