Pop muzika u bivšoj Jugoslaviji je ostavila dubok pečat na jednu eru

16/10/2021 17:16

Pop muzika u bivšoj Jugoslaviji je ostavila dubok pečat na jednu eru

U Jugoslaviji, zemlji koja se raspala u haosu građanskog rata, muzičari su bili ti koji su stvarali nešto što što je bilo vrhunsko u svetskim okvirima, a da je retko ko u tom svetu uopšte znao za to.

Međutim, u diskotekama u zemlji koja je balansirala između istoka i zapada, puštala se izvanredna muzika. Ova socijalistička država, koju su mnogi smatrali i smatraju je utopističkim eksperimentom, više ne postoji.

Raspala se u nekoliko fragmenata nakon rata iz devedesetih, ali jedan period pre toga, bila je primer otvorenog društva s razvijenim kulturnim aspektom. Jugoslovenska disko muzika, post-pank i elektronski žanr, bujali su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, da bi veći deo toga bio danas zaboravljen u arhivama kolekcionara i izdavačkih kuća.

Sve je počelo u novobeogradskoj sportskoj hali, kada je promoter i DJ Boban Petrović otvorio klub 1967., pod nazivom „Bratstvo i jedinstvo“, po čuvenom sloganu maršala Tita, partizanskog vođe koji je bio doživotni predsednik SFRJ.

Kao dete, Petrović je puštao ploče Elvisa i Glena Milera, koje su njegovi roditelji doneli iz inostrantsva. Budući da je bio talentovan za fudbal, s 18 godina je bio pred potpisivanjem ugovora s Crvenom Zvezdom iz Beograda, ali mu je povreda kolena prekinula karijeru, što ga je vratilo muzici. Osnovao je disko-pop bend pod nazivom „Zdravo“, u kome je pevao i svirao klavijature. Petrović je takođe uživao u reputaciji solo izvođača, izdavši 10 singlova i dva LP-a fank, pop i disko žanra, ali su njegove međunarodne aspiracije propale prilikom neuspešnih pregovora s diskografskim kućama u Londonu.

Petrovićev finalni solo album iz 1984., „Zora“, bio je oproštajni, kako što se tiče muzike, tako i njegovog prethodnog života. Napustio je Jugoslaviju koja je pucala po šavovima, započevši poslovanje s čelikom na Kipru, da bi se na kraju preselio u Marbelju, gde je kupio lokalni fudbalski tim. Treba reći da je 2002 s pesmom Ride, koju je napravio s ćerkom Anom Ann, ušla u 40 UK Top liste 2002., dok sada snima sa suprugom violončelistkinjom  Jelom Cello.

Što se nekih drugih tiče početkom osamdesetih, nesigurnost koja se osećala u vazduhu je začela nešto drugo – Novi talas ili Novi val. Reč je o post-pank eri u kojoj je dominirala eksperimentalna elektronska muzika, podstaknuta sličnim zvucima iz Velike Britanije.

Došlo je do prave plime bendova kao što su Haustor i Boa iz Zagreba, Električni orgazam i Idoli iz Beograda i Videosex iz Ljubljane, koji su čak stekli izvesnu popularnost u međunarodnoj međunarodnoj štampi. Elektronska muzika je u početku bila u potpunosti „underground“, jer su umetnici bili u potrazi za novim izrazom. Nedostatak opreme (u Beogradu je postojao samo jedan Roland TR-808), prisilio je muzičare da budu kreativniji.

Dotični 808, kultna ritam mašina iz ere ranog hip-hopa, elektronske muzike i housea, pripadao je dvojici pionira „elektronike“ u Beogradu. Oprema je bila skupa i teška za nabavku, ali to nije bila prepreka za Zorana Vračevića i Zorana Jevtića, dvojicu prijatelja iz  detinjstva, čiji su se životi na planu muzike u potpunosti promenili kada su prvi put čuli Depeche Mode i Soft Cell.

Uskoro su formirali bend „Data“, inspirisan elektronskim duetom Yellow Magic Orchestra, da bi kasnije okupili žensku grupu „Šizike“, po ugledu na Bananaramu i Master Scratch Band, prvu jugoslovensku elektro/hip-hop grupu.

Svakih nekoliko meseci bi odlazili u London da se napune vinilom i novom opremom, a budući da su govorili engleski, prevodili bi uputstva za upotrebu drugim umetnicima i učili svoje savremenike kako da koriste instrumente. S obzirom na međusobnu upućenost i ograničen pristup resursima, stvorio se dubok osećaj drugarstva na novonastaloj elektronskoj sceni.

U međuvremenu, u Skoplju u Makedoniji, postojao je još jedan od nekoliko 808 u Jugoslaviji, i to u vlasništvu Kirila Džajkovskog, koji je formirao bend „Bastion“ s pevačicom Anom Kostovskom, tekstopiscem Milčom Mančevskim i Ljubomirom Stojisavljevićem na basu.

Još uvek srednjoškolac, Džajkovski, koji je danas poznati kompozitor elektronske muzike u Skoplju, uz pomoć svojih roditelja, nakon izvesnog vremena provedenog u Australiji, nabavio je jedan sintisajzer, jednu ritam mašinu i rekorder za četiri kasete, što mu je bilo sasvim dovoljno da svoju kreativnost ispuni do maksimuma.

Za razliku od restriktivnog i cenzorskog pristupa koji je na planu kulture praktikovan u Sovjetskom Savezu, vlasti u Jugoslaviji su uglavnom svoje muzičare ostavljale na miru. Kada bi i došlo do cenzure, sve bi bilo izvedeno mnogo suptilinije.

Tito je „raskinuo“ sa Staljinom 1948., da bi Jugoslavija već pedesetih godina promovisala turizam, što je dovelo do otvorene politike, nesvojstvene socijalističkim državama. Samim tim došlo je kulturološke razmene, tako da se uticaj zapadne muzike snažnije osetio, pa je čak procvetala i „marijači“ domaća scena s takozvanim Yu-Mex grupama. Uticaj je bio obostran, jer jedna od prvih jugoslovenskih zvezda, Ivo Robić, čija je verzija „Stranaca u noći“ godinama prethodila Sinatri, pomogao je „Bitlsima“ da dođu u kontakt s Tonijem Šeridanom i Polydorom.

Ipak, bilo je i ideoloških prepreka. „Jugoslovenski Žan-Mišel Žar”, Miha Kralj, dosta se mučio da objavi svoju prvu samostalnu ploču 1980. zbog izvorno religioznih tema, sve dok slovenački folk kompozitor, Vilko Ovsenik, nije preporučio ploču izdavačkoj kući RTB-Beograd. Očigledno, veze su bile sv što je čoveku potrebno i u to vreme.

Neki bi to nazvali represijom, koja se pojačavala s narastajućom opasnosti od konflikta, ali se zapravo radilo o rigidnosti vladajućih struktura koje su potajno koketirale s lokalnim nacionalizmom, koji je bujao u potaji. Posledica svega je bio najbrutalniji sukob od Drugog svetskog rata, a nešto pod nazivom „etničko čišćenje“ i „balkanizacija“, po prvi put je ušlo u rečnik engleskog jezika. Naravno, muzičari su bili na velikom gubitku, bivajući često alat za promociju novonastalih režima.

Ipak, nakon što se sve završilo, počelo je da klija seme nostalgije. Nove generacije su počele ponovo da otkrivaju pop iz doba Jugoslavije, jer što se muzičkog univerzuma tiče, sećanja na staru državu su generalno ostala lepa, neuprljana ratom. Jugoslavija je na možda nespretan način živela svoja načela mira, bratstva i jedinstva, ali ih je ipak živela.

Da se vratimo na Bobana Petrovića s početka priče, čija je majka iz Hrvatske a otac iz Srbije, mada to u njegovoj porodici nikada nije isticano. On je poentirao rečima da je prilično teško za sve ljude koji su odrasli u Jugoslaviji da se osećaju potpuno slobodnim, sada kada znaju da ona ne postoji. Nostalgija egzistira u vezi s celokupnom stvari, a kamoli za muzikom.

16/10/2021 17:16

Your e-mail address will not be published.
Required fields are marked*

0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments