Genetička istraživanja potvrdila odakle potiču preci modernih konja

Povezane objave

• Kako su luk i strela bili ključni u opstanku ranih ljudi 19/04
• Postoji naučno objašnjenje zašto ne volimo zvuk glasnog žvakanja 02/10
• Ko je smislio brzu hranu? 04/08

Pradomovina svih modernih konja je verovatno bila stepska oblast zapadne Evroazije pre 4.200 godina, rezultati su novog genetičkog istraživanja.

U roku od samo 1000 godina, moćni i poslušni konji uzgajani na ovom području, koje je danas teritorija ruske države, izgleda da su zamenili sve ostale pasmine u Evropi i Aziji.

Do 1000. godine pre nove ere, putovanje konjima je i zvanično postalo globalno, suštinski transformišući način kretanja ljudi, njihovu kulturu i način ratovanja.

Drevni konji uzgajani u regionu donjih tokova Volge i Dona, nisu bili prvi koje su ljudi pripitomili. Postoje i stariji primeri iz Centralne Azije, Iberijskog poluostrva i Anadolije, ali genetski profil životinja koji su tema ovog članka, bio je ljudima od najveće koristi.

Kada su istraživači mapirali promene u genomima 273 konja iz daleke prošlosti, gde svaki potiče s moguće lokacije pripitomljavanja ovih životinja, otkrili su da su savremeni domaći konji okupljeni u grupu koja se geografski raširila u drugom milenijumu pre nove ere.

Na kraju, ovaj klaster je bio s genetičkog aspekta sličan konjima koji su živeli na stepama zapadne Evroazije, pre i tokom trećeg milenijuma pre nove ere.

Rezultati sugerišu da su preci modernih domaćih konja praktično zamenili sve ostale populacije konja kako su se širili Evroazijom.

„Iz ovoga zaključujemo da je nova kombinacija kočija i poboljšane rase konja, uključujući kestenjastu obojenost dlake, dokumentovana i lingvistički i genetički, transformisala evroazijska društva bronzanog doba globalno u roku od nekoliko vekova nakon oko 2000. godine pre nove ere“, pišu autori. „Usvajanje ove nove institucije, bilo za ratovanje, prestiž ili oboje, verovatno je variralo između decentralizovanih poglavarstava u Evropi i urbanizovanih država u zapadnoj Aziji. Dobijeni rezultati tako bacaju novo svetlo na istorijski razvoj različitih društvenih putanja.“

Konji uzgajani u drevnom delu Rusije, posedovali su dva ključna gena koja su ih razlikovala od ostalih populacija iz tog doba. Prvi, nazvan GSDMC, povezuje se s pitomim ponašanjem, dok se drugi gen, ZFPM1, povezuje sa snažnijom kičmom.

Oba ova gena sugerišu da su konji uzgajani za jahanje, izdržljivi i sposobni da nose veliku težinu, ali u isto vreme mirnog i poverljivog temperamenta.

Ovi nalazi se pridružuju rastućoj listi istraživanja koja se suprotstavljaju prethodnoj pretpostavci da su jahanje u Evropu doneli nomadski stočari s istoka pre oko 5000 godina.

Umesto toga, autori ove nove studije kažu da je do globalizacije jahanja došlo najmanje hiljadu godina kasnije, kada su se konji iz zapadnoevroazijskih stepa proširili na Anadoliju, donji tok Dunava, Bohemiju, Centralnu Aziju, a zatim i na Zapadnu Evropu i Mongoliju.

Između 1500. i 1000. godine pre nove ere, sugerišu genetičari, ovi pripitomljeni konji su zamenili celokupne lokalne populacije. Ljudi su napravili svog „savršenog“ konja.

„Ovaj proces je prvo uključivao jahanje, jer kočije s točkovima s paocima predstavljaju kasniju tehnološku inovaciju, koja se pojavila oko 2000. do 1800. pre nove ere u trans-uralskoj sintaštanskoj kulturi“, objašnjavaju autori.

„Oružje, ratnici i utvrđena naselja povezana s ovom kulturom, nastali su možda kao odgovor na pojačane suše i oštriju konkurenciju u okviru kontrole nad ključnim pašnjacima, što je intenziviralo teritorijalnost i hijerarhiju.”

Drugim rečima, možda su upravo klimatske promene bile te koje su inicijalno naterale uzgajivače konja iz zapadne Evroazije da se prošire prema centralnoj Aziji, vodeći svoje životinje sa sobom.

U narednih par vekova, njihova ekspanzija je ujedno raširila i pasminu konja koju su uzgajali.

Širenje u Evropu se verovatno dogodilo malo drugačije. Umesto da rat dovede konje u ovaj deo sveta, autori pretpostavljaju da su specijalizovani dreseri konja i graditelji kočija širili svoje veštine, koje su bile superiornije u odnosu na ono što je postojalo na lokalnom nivou.

„U oba slučaja“, zaključuju autori, „konji sa smanjenom patologijom leđa i povećanom poslušnošću, olakšali bi elitnu trgovinu na velikim udaljenostima i postali visokocenjena roba i statusni simbol, što bi rezultiralo brzim širenjem populacije“.

Ljudsko društvo nikada ne bi bilo isto da nije bilo ovih veličanstvenih životinja.