Moderna tehnologija ruši način na koji slušamo muziku

Povezane objave

• Počinje Sterijino pozorje 26/05
• Tri razloga zašto oni koji se bave trčanjem treba da rade vežbe snage 09/03
• Svemirski teleskop “Džejms Veb” nadmašio očekivanja prilikom probnog snimanja 18/03

Moderna tehnologija bi, u teoriji, trebalo da pomogne muzičarima da budu usklađeniji nego ikada ranije; međutim, to zapravo može izobličiti način na koji slušamo muziku.

To je fraza koja se često koristi, ali se tu nameće jedno pitanje; šta zapravo znači biti „usklađen“? Odgovor se čini sasvun očiglednim: neusklađenost je kontrast između nekih izuzetno loših pokušaja da se otpeva arija iz II čina Kraljice noći iz Mocartove „Čarobne frule“ i načina na koji svaki profesionalni sopran peva istu ariju, s tim visokim F-ovima koji slavno izbijaju na pravom mestu. To je razlika između veselog masakriranja Betovenove Pete simfonije od strane nekog „razularenog“ orkestra i načina na koji bi neki vrhunski mogao da je odsvira, s dostojanstvenom usklađenošću.

Pa ipak, intonacija je klizaviji koncept nego što se to čini. U skladu s nepromenljivim visinama klavirskih klavijatura i digitalnih sekvencera, svaki poluton skale ima apsolutnu vrednost. To je zbog teorije jednakog temperamenta, koja deli oktavu na 12 jednakih delova. Posebno zahvaljujući dominaciji sekvencera u svetskoj pop muzici, ovaj način slušanja je postao dominantan u okviru muzičke percepcije na planeti. Međutim, izjednačavanje temperamenta je akustična izmišljotina, jer „pegla“ složenost harmonijskih serija, kako bi se uklopilo tih 12 nota u polutonove ludačke košulje.

A to nije način na koji naši omiljeni gudači ili vokalisti zapravo nastupaju. Gudački kvarteti suptilno menjaju veličinu polutonova koje sviraju u skladu s harmonijskom i melodičnom tapiserijom Mocarta, Betovena ili Hajdna koja se stalno menja. Kako je rekao Arnold Štajhard, vođa kvarteta Gvarneri, „teškoća u intonaciji gudačkog kvarteta je da odredite stepen slobode koji imate u bilo kom trenutku“. Ta „sloboda“ znači ekspresivno savijanje i oblikovanje njihovog štimovanja da bude u skladu ne sa jednako temperiranom apstrakcijom, već s emocionalnim i akustičnim kontekstom muzike.

Što znači da gudački kvarteti moraju da sviraju, prema klaviru, neusklađeno, da bi svirali muziku koja njima, a i nama, odgovara. To je isti paradoks koji pevači poput Marije Kalas i Ele Ficdžerald (jedna od najboljih džez pevačica na svetu), Besi Smit i Toma Vejtsa pokazuju: njihovi glasovi, njihov vibrato i njihov ekspresivni intenzitet zvuče savršeno u skladu, ali oni zapravo pevaju između i oko nota, manje dramatično od jedne Florens Foster Dženkins, ali razlika je u stepenu, a ne u vrsti.

Osećaj i akustična realnost usklađenosti se odnose na nešto mnogo veće i značajnije od samog dobijanja pravih nota, samog uklapanja u kompromitovani račun klavirske klavijature ili digitalnog sekvencera. Kao i naša muzika, naše emocije nisu zaista jednako umerene: one su međusobno neuređene i saosećaju s ljudima i kontekstima naših života. Da bi bila istinski usklađena, naša muzika mora da rezonuje s istom ekspresivnom divljinom.