Ksenija Atanasijevic – Prva žena doktor nauka u Srbiji

Povezane objave

• Da li znate tačan odgovor na pitanje uspešnog biznismena Elona Riva Maska? 19/12
• 20 činjenica o očima koje niste znali! 11/10
• Nije samo petak 13. baksuzan 22/11

„Na svojoj strani, osim istine i zakona nisam imala ništa više“ reči su ove plemenite i genijalne žene nakon decenijske borbe za katedru, nažalost protiv loših glasina, predrasuda i veoma uskih shvatanja onog doba i ljudi.

28.septembra 1981. godine preminula je u 88-oj godini prva žena docent i doktor nauka u Srbiji koja je dobila univerzitetsku katedru u Kraljevini SHS. Studirala je filozofiju na klasičnim jezicima, između dva rata je bila profesor na Beogradskom Univerzitetu ali se bavila i prevođenjem klasičnih filozofskih dela, bila je autorka studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava.

Ksenija Arsenijević je rođena petog februara 1894. godine kao šesto dete uglednog lekara Svetozara. Majka Jelena umire, a oca gubi sa nepunih 12 godina. O Kseniji se stara maćeha, Sofija, posvećena nastavnica Više ženske škole koja bistru devojčicu usmerava putem nauke i profesorskog poziva. Ksenija odrasta u društvu pesnika Rastka Petrovića i njegove sestre, cenjene slikarke, Nadežde. Tako u Nadeždinim delima često srećemo Kseniju Arsenijević kao njen model i muzu.

„Ja sam očekivala da istog časa padnem mrtva. Jedna studentkinja je počela da plače a druga je otišla i nikad više neće doći“- To su prvi utisci sa početka studija koje Ksenija prepričava svojoj prijateljici Nadeždi u pismu koje joj šalje za Pariz. Bio je to strah od ozloglašenog profesora, priznatog genijalca paleontologije i filozofije, Branislava Petronijevića, koji je posle ovu mladu, talentovanu devojku uzeo za miljenicu i naslednicu.

Klasičnu filozofiju studirala je u Beogradu, Ženevi i Parizu, a doktorirala je u Beogradu sa 28 godina. Naravno u to vreme u našim krajevima, skoro je neprihvativo bilo za ženu, a naročito tako mladu devojku, da dobije mesto docenta. Fascinantan je jedan od komentara muškog profesora, kolege, koji tačno objašnjava stav sa kojim je tad mlada Ksenija morala da se nosi: Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci“. Pored svih protivljenja i većinski ovakvog stava uglavnom muških kolega, Atanasijevićeva je ipak izabrana za docenta, a na Univerzitetu je izdržala 12 godina. Ostavku je na kraju podnela posle niza pritisaka, podmetanja, intriga, i kleveta svojih muških kolega, koji nikako nisu praštali uspeh mladoj i modernoj ženi veoma naglašene individualnosti. Gasine su išle toliko daleko da su je su u žutoj štampi odzvanjali naslovi afera mlade Ksenije, te su je spajali sa najboljom prijateljicom te sa oženjenim uglednim lekarom za koga se doduše i udaje posle njegovog razvoda od prve žene, ali ni njena udaja ne smiruje intrige i spletke. 

Javno je istupila protiv nacizma i antisemizma, a 1941. godine odbila je da potpiše Nedićev Apel srpskom narodu, kojim se od intelektualaca, tražilo da se ne suprotstavljaju okupatoru. Javno brani Jevreje pa je Gestapo hapsi. Posle rata je hapsi nova komunistička vlast. Posle puštanja iz zatvora lišena je građanskih prava a njene knjige su stavljene na listu zabranjenih. Potom radi u ilegali na trećem tonu Filozofskih fragmenata, kako taj rukopis nikad nije pronađen veruje se da je Ksenija tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Pored radova iz filozofiije, bavila se prevođenjem, a jedna je i od prvih pobornica feminizma.

„Kolega, jel sve uredu sa hormonima naše kandidatkinje?“

Ksenijina odlučnost da se bori za ženska prava puštaju koren još u rečima komisije pred kojom brani doktorski rad. Teza koju je branila bila je „Braunovo učenje o najmanjem“ i bila je vrlo kompleksna – pored filozofije obuhvatala je i matematiku. Njen metor, Branislav Petronijević pomogao joj je sa učenjem matematike i tako prvi put pokazao da je spreman da spusti svoj „gard surovosti“ kako ga je pratila reputacija u krugu studenata. 16. januara 1922. na odbrani doktorske teze, komisiju su sem Petronijevića činili i ugledni profesori onog doba Milutin Milinković i Veselin Čajkanović. Rečenicu: „Kolega, jel sve uredu sa hormonima naše kandidatkinje“ su ova dva profesora uputila Petronijeviću, u smislu da Ksenija toliko dobro vlada materijom kao da je muško.

Najveći srpski ženski mislilac umire u 88-oj godini u Beogradu. Iako je imala ponude da predaje u Americi ostaje u Beogradu da se bori za svoju katedru sve do prevremene penzije koja je nije sprečila da nastavi sa filozofskim doprinosom društvu i radom. Njen glavni fokus postaje tema problema zla u pojedincu i društvu. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu sa suprugom Milanom Markovićem.