Jelly beans – Najpoznatiji američki slatkiš

Povezane objave

• Da li nas Fejsbuk čini usamljenima? 14/10
• Naučno je dokazano zašto Fejsbuk stvara zavisnost! 05/09
• Namirnice koje ne vode poreklo odakle pretpostavljamo 19/10

Zrno slatkog pasulja, skoro perfektne glatkoće i mekog jezgra, to je savršeni i omiljeni Američki slatkiš ili dželi bins kako ga popularno zovu. Nagađa se da je čist želatin, a u njemu u stvari nema ni trunke ovog sastojka. Sedamdesetih je postao popularan kao slatkiš sa manje šećera od drugih i prirodnim aromama koje daju ukus i boju. Ronald Regan, koji je ovaj slatkiš obožavao se postarao da on bude prisutan čak i u svemiru.

Mi ga zovemo žele bombone, a Amerikanci dželi bins. Izvorno i jeste američki slatkiš, gde je i dalje najviše prodavan i omiljen. Zanimljivo je da Evropljani najviše vole voćne verzije ovog slakog zrnevlja dok Amerikanci preferiraju ukus butera, kokica ili slatkog korena što dokazuje da nas i Ameriku razdvaja mnogo više od okeana. 

Kako Homer Simpson kaže – Tajna je u malim zalogajima. Tako je ovaj zrnasti slatkiš postao planetarno popularan što zbog svoje jednostavnosti ukusa i izgleda to i zbog praktičnosti svoje veličine i oblika. Zašto je ovaj slatkiš u obliku pasulja i dalje se ne zna, ali da je za njegovu popularnost posebno odgovoran jedan čovek to se zna. Slatkiš je izumeo čovek koji je otvorio prvu poslastičarnicu u Americi pre 150 godina a dželi bins je proizveden u istoj čak sto godina kasnije. Postao je popularan sedamdesetih kao slatkiš sa manje šećera a za njegovu finalnu globalnu raširenost odgovorno je obožavanje ovog slatkiša od strane Američkog predsednika Ronalda Regana. On ga je čak i 1983. godine poslao u svemir jel je bio siguran da u ovom savršenstvu zaslužuju da uživaju i astronauti. Dželi bins je bio jedno od njegovih zaštitnih znakova i uvek mu je stajala posuda ovih bobica na radnom stolu u beloj kući. Poklanjao bi svim gostima teglicu ovog slatkiša, to su bili i predsednici i kancelari drugih zemalja. Zbog Regana je izmišljena i njegov omiljen ukus- borovnica pa je tako mogao da kompletira boje američke zastave – trešnja, soda i borovnica. 

Za dželi bins važi da su prodavaniji što su šareniji i što više ukusa pakovanje sadrži. Ima ih u sto ukusa i više a počeli su da se proizvode u svega osam osnovnih. Sad se ide do krajnosti pa postoji ukus i piva, kapućina, tuti frutija i slično…

Za proizvodnju je potrebno od 7- 14 dana u zavisnosti od ukusa. Sjedinjene države godišnje proizvedu na milijone ovih bombona mekog jezgra. Kalifornija, blizina uvek sunčanog San Franciska, bajkovito područije na kakvom i zamišljamo da se nalazi fabrika slatkiša. Ovde se već 50 godina proizvode čuvene dželi bins bombone, ovo je centralna proizvodnja šarenih zrna. 

Osnovni sastojak su kukuruzni šećer, skrob i kukuruzni sirup, tome se dodaju booje i arome. Arome bi trebalo da su prirodne, kako su obećavali proizvođači sedamdesetih kad je počela proizvodnja zdravih slatkiša, masovno.Naravno arome su ipak poslovna tajna.

A kako dobijaju takvu glatkoću a opet meko jezgro i kako to da se ne lepe za šake? u čemu je tajna?

proces proizvodnje počinje od jezgra. Satojci se dugo mešaju u rezervoarima , dodaje se boja i aroma, proverava koinzistencija pa sipa u kalupe i čeka hlađenje da se nastavi sa pravljenjem hrskave kore.  Jedan dan se čeka na sušenje ove mase pa se bombončići nastavljaju mešati preliveni šećerom, opet se dodaje sirup sa aromama, potom opet šećer i tako više puta, obično 4- 5, i čitavo vreme se meša. Šećer u prahu je finiš. Ali to nije tajna ne lepljivosti- tajna je u pčelinjem vosku! njime se završno obrađuju bomboni i to im daje glatkoću, sjaj i ne lepljivost. Dželi bins greške se nazivaju one bombone koje su manje ili mnogo veće od većine i one se odvajaju i prodaju posebno. Greške se dešavaju zbog lepljenja manje ili više slojeva pri mešanju. No, isto su jestive.

Ove mašine izbacuju i milijon slatkih zrna po satu, a prošlih godina najprodavanija su ona sa ukusom čiz kejka.