Šesto masovno izumiranje je u toku, a stvari ne izgledaju nimalo dobro po nas

Povezane objave

• Tajne hotela sa 5 zvezdica 21/04
• Tradicije ljubljenja širom sveta 29/11
• Smartfoni utiču na rad mozga, čak i kada ih ne koristimo 27/11

Životinjske i biljne vrste izumiru neuobičajeno velikom brzinom u današnje vreme, ali napori koje ulažemo u oporavak prirode, mogli bi da spreče budućnost koja je previše strašna da bismo je uopšte zamišljali.

Izumiranje i specijacija

Sve više dokaza ukazuje na to da je svet ušao u šesto masovno izumiranje. Ako se trenutna stopa izumiranja nastavi, mogli bismo da izgubimo većinu vrsta do 2200. Implikacije po ljudsko zdravlje i opstanak su strašne, ali nisu neizbežne.

U vremenskoj liniji fosilnih dokaza, koji sežu do prvih nagoveštaja bilo kakvog života na Zemlji, pre više od 3,5 milijardi godina, skoro 99% svih vrsta koje su ikada postojale je do sada izumrlo. To znači da kako se vrste razvijaju tokom vremena, kroz proces poznat kao specijacija, zamenjuju druge vrste koje izumiru i nestaju.

Izumiranja i specijacije se ne dešavaju ujednačenim brzinama tokom vremena; umesto toga, obično se dešavaju u velikim impulsima ispresecanim dugim periodima relativne stabilnosti. Naučnici ove impulse izumiranja nazivaju događajima masovnog izumiranja.

Kambrijska eksplozija je bila nastanak specijacije pre oko 540 miliona godina. Od tada je u fosilnom zapisu identifikovano najmanje pet događaja masovnog izumiranja (i verovatno desetine manjih). Verovatno najzloglasniji od njih dogodio se kada je džinovski asteroid udario u Zemlju pre oko 66 miliona godina u današnjem Meksičkom zalivu.

Vrste koje su bile u zoni eksplozije prosto su „isparile“. Mnoge su kasnije nestale usled klimatskih promena koje su nastale usled praškastih čestica zadržanih u atmosferi, kao i intenzivne aktivnosti vulkana stimulisane izvijanjem Zemljine kore od udara asteroida. Ukupno, oko 76% svih vrsta u to vreme je izumrlo, od kojih je nestanak dinosaurusa najpoznatiji. Međutim, dinosaurusi nisu potpuno nestali, preživeli su samo evoluirali u ptice.

Da bi se fenomen klasifikovao kao masovno izumiranje, najmanje 75% svih vrsta na Zemlji mora nestati u „kratkom“ geološkom periodu od manje od 2,8 miliona godina. Taj vremenski okvir nam se čini dugim, jer savremeni ljudi postoje samo oko 200.000 godine do sada.

Poguban uticaj ljudi

Kao vrsta, ljudi su umešani u manje događaje izumiranja koji sežu od kasnog pleistocena (pre oko 50.000 godina) do ranog holocena (pre oko 12.000 godina), kada je većina „megafaune“, kao što su vunasti mamuti, džinovski lenjivci, diprotodoni i pećinski medvedi, nestali sa skoro svih kontinenata tokom nekoliko hiljada godina.

Mnogo kasnije, ekspanzija evropskih kolonista širom sveta od otprilike 14. veka, izazvala je kaskadu izumiranja, prvo na ostrvima, a zatim i u oblastima kontinentalnog kopna, jer je nagon za eksploatacijom prirodnih resursa ubrzan. Tokom proteklih 500 godina, bilo je više više od 700 dokumentovanih izumiranja kičmenjaka i 600 biljnih vrsta. Ova izumiranja nisu ni blizu praga od 75% da bi se moderna era uključila među prethodne događaje masovnog izumiranja.

Međutim, to su samo izumiranja koja su ljudi zabeležili. U stvari, mnoge vrste izumru pre nego što uopšte budu otkrivene, možda čak 25% ukupnog izumiranja ljudi nikada ne primete. Čak i ako se uzmu u obzir neotkrivena izumiranja, moderno doba još uvek ne može biti klasifikovano kao događaj masovnog izumiranja.

Stopa izumiranja je ono što je ključno u jednačini opstanka

Međutim, ne treba da se fokusiramo na ukupan broj nestalih vrsta, već na stopu izumiranja. Ako je za prethodna masovna izumiranja bilo potrebno skoro tri miliona godina, onda bi trebalo da ispitamo koliko vrsta izumre u jedinici vremena u odnosu na „pozadinu“ stope izumiranja koja se javlja između dva događaja masovnog izumiranja.

Prema fosilnim zapisima, prosečan „životni vek“ vrste je oko milion godina, što je jednako pozadinskoj stopi od oko 0,1 do 2,0 izumiranja na milion „vrsta-godina“. To čini broj uočenih izumiranja u modernoj eri 10 do 10 000 puta većim od pozadinske stope. Čak i najkonzervativnije procene, koje ignorišu neotkrivena izumiranja, čvrsto kvalifikuju modernu eru kao period masovnog izumiranja.

Neki optimista bi mogao da tvrdi da će stopa gubitka sigurno opasti s vremenom, tako da je malo verovatno da ćemo dostići prag od 75%. Međutim, izgledi nisu nimalo ružičasti. Dosadašnja devastacija upravo znači da će se stopa izumiranja verovatno ubrzati.

Utrostručenje ljudske populacije od 1950. godine

Većina oštećenja Zemljinog sistema za održavanje života dogodila se tokom prošlog veka. Globalna ljudska populacija se utrostručila od 1950. godine, a trenutno postoji oko milion vrsta kojima preti neminovno izumiranje zbog masovnog smanjenja populacije, što predstavlja oko 10% od 15% celokupnog složenog života na Zemlji. Od početka poljoprivrede pre oko 11.000 godina, ukupna količina vegetacije na Zemlji se prepolovila. Manje od 15% svih močvara koje su postojale pre 300 godina je prisutno i danas, a više od dve trećine svetskih okeana je u izvesnoj meri ugroženo ljudskim aktivnostima, klimatske promene da ne spominjemo.

Nedavni dokazi sugerišu da globalno zagrevanje uzrokuje do 10 puta više izumiranja nego što bismo mogli da očekujemo ukoliko posmatramo samo gornju temperaturnu granicu vrste. U stvari, kada uzmemo u obzir odnose između vrsta, kao što je slučaj s grabljivcima koji zavise od svog plena, parazita koji zavise od njihovih domaćina ili cvetanje biljke u zavisnosti od njenih oprašivača, očekuje se da će izumiranje u bliskoj budućnosti naglo porasti.

Istinski ravnodušna osoba bi takođe mogla da tvrdi da sve dok egzistiraju vrste koje pružaju resurse modernom društvu u smislu preživljavanja, nema razloga da se izumiranje smatra problemom. Dokazi govore upravo suprotno.

Kapitalistički način privređivanja kao uzrok devastacije planete

Gubitak vrsta takođe narušava usluge koje nam pruža biodiverzitet. To uključuje smanjenu sekvestraciju ugljenika koja pogoršava klimatske promene, smanjeno oprašivanje i povećanu degradaciju zemljišta koje ugrožava naša proizvodnja hrane, lošiji kvalitet vode i vazduha, češće i intenzivnije poplave i požare, kao i lošije zdravlje ljudi. Čak i bolesti kao što su HIV/sida, ebola i Covid-19, rezultat su naše kolektivne ravnodušnosti prema integritetu prirodnih ekosistema.

Moglo bi vam biti oprošteno što mislite da bi u prisustvu ogromnih naučnih dokaza, koji podržavaju neophodnost promene našeg kursa, ljudska društva i njihovi lideri dali prednost kontroli štete. U stvari, dešava se suprotno.

Kratkoročni interesi, ekonomski sistem koji koncentriše bogatstvo među nekolicinom pojedinaca, porast desničarskog populizma s agendama protiv zaštite životne sredine i finansirane kampanje širenja dezinformacija koje su osmišljene da zaštite kratkoročni profit, znače da je malo verovatno da ćemo moći da izvršimo promene u dovoljnom obimu da bismo izbegli ekološku katastrofu. Užasna budućnost izgleda gotovo izvesna.

Međutim, sumorni izgledi ne opravdavaju ne preduzimanje koraka, naprotiv, mogli bismo potencijalno ograničiti štetu ako društva širom sveta prihvate određene fundamentalne, ali ostvarive promene.

Mogli bismo da ukinemo ciljeve koji podrazumevaju trajni ekonomski rast i nateramo kompanije da obnove životnu sredinu koristeći uspostavljene mehanizme kao što je recimo cena ugljenika. Mogli bismo ograničiti neprimeren korporativni uticaj na donošenje političkih odluka i okončati korporativno lobiranje političara.

Uz malo truda i dugoročnog planiranja, mogli bismo da učinimo našu budućnost samo malo manje strašnom.