Seksualni život dinosaurusa je i dalje nepoznanica

Povezane objave

• Noćna šminka u jutarnjim satima je stvar neukusa 17/03
• Zašto su ljudi desnoruki ili levoruki? 28/11
• Šta je digitalna pismenost? 17/09

Sa svakim novim otkrićem, kao što je noga dinosaurusa nedavno otkrivena u Severnoj Dakoti, naučnici nastoje da izgrade živopisniju sliku o drevnim gmizavcima.

Iako su izumrli pre 66 miliona godina, dinosaurusi su uvek vest. Najnovija primer toga je medijski pljusak nastao otkrićem savršeno očuvane noge, uključujući i ostatke kože, dinosaurusa u Severnoj Dakoti.

Pretpostavlja se da je dotična životinja, otkrivena na fosilnom lokalitetu Tanis, uginula istog dana kada je asteroid koji je izazvao masovno izumiranje dinosaurusa udario u Zemlju. Zvuči skoro previše dobro da bi bilo istinito, ali bi na tu temu trebalo da bude emitovan fascinantan TV dokumentarac sledeće nedelje, „Dinosaurusi: Poslednji dani“, pod dirigentskom palicom ser Dejvida Atenboroua.

Danas verovatno ima više paleontologa koji rade na dinosaurusima nego bilo kada ranije u istoriji, a mi smo možda naučili više o ovim neverovatnim drevnim gmizavcima u poslednjih 20 godina nego u prethodnih 200. Dosta kontroverznih i spekulativnih ideja je potvrđeno od strane otkrića važnih fosila i marljivih istraživanja. Dinosaurusi su bili toplokrvne, aktivne životinje; neki su bili inteligentni i živeli su u grupama; i od njih su nastale ptice, koje su praktično živi dinosaurusi.

Ove ideje su decenijama odjekivale u istraživanjima i bile su mejnstrim od 1990-ih pa nadalje, ali deluju kao polazna tačka za ono što je dolazilo od tada. Sada imamo stotine primeraka dinosaurusa, koji predstavljaju desetine vrsta, koji su sačuvani s fosilizovanim perjem. Štaviše, možemo pratiti evoluciju pernatih vrsta i njihovu promenu od jednostavnih filamenata do aeroprofila sposobnih za let.

Takođe smo otkrili mikroskopske strukture zvane melanosomi koje delimično daju boju perju i koži i omogućavaju paleontolozima da počnu da rekonstruišu boje i šare ovih životinja. To je zapanjujuća promena u našoj sposobnosti da proizvedemo informacije iz fosilnog zapisa i otvara ogromne buduće mogućnosti za istraživanja.

Rekonstruisanje boje jednog pojedinca, koliko god impresivno i zanimljivo, ima samo ograničenu naučnu vrednost. Možda bismo mogli da kažemo da je imao uzorak koji bi funkcionisao kao kamuflaža, na primer, ili umesto toga imao veoma svetle šare koje su verovatno bile za prikazivanje, ali ne može da ispriča celu priču.

Mužjaci i ženke su verovatno imali različite boje kod mnogih vrsta, a ptice mitare svoje perje kao što znamo, tako da bi svetle boje za razmnožavanje mogle biti prisutne samo tokom jednog dela godine ili bi se kod drugih mogli pojaviti beli zimski kaputi. „Tinejdžeri“ su mogli biti drugačije boje od odraslih, a moguće je da su postojale regionalne varijacije. Pored toga, stvari su se mogle razvijati i menjati tokom vremena. Sve su to razumne mogućnosti i vrste stvari koje naučnici sada mogu da procene. Postoji ogroman budući potencijal za ogromnu ekspanziju našeg razumevanja boja i signala dinosaurusa.

Ovo se takođe može integrisati sa drugim nalazima. Godine 2016. objavljen je rad koji opisuje bizarne parove ogrebotina ukopane u zemlju koje su napravili veliki, mesožderi (vrlo verovatno pernati) dinosaurusi. Izgledaju kao da je životinja udarala u zemlju iskopavši brazde s obe noge, a bilo je mnogo takvih parova. Nije bilo naznaka da su možda kopali zbog hrane ili vode, a tragovi takođe nisu ličili ni na eventualno gnezdo. Međutim, ono na šta liče su ogrebotine koje nekoliko različitih grupa modernih morskih ptica ostavlja u zemlji tokom rituala udvaranja. Ovo je, u stvari, bio dokaz prikaza dinosaurusa i njihovog udvaranja.

To je fascinantno otkriće i veliki deduktivni rad je uložen u eliminisanje mogućih objašnjenja da bi na kraju ovo ostalo kao najverovatnije. Međutim, iako pruža izvanredne informacije o tome kako je bar jedan dinosaurus pokušavao da pronađe partnera, ostavlja daleko više pitanja bez odgovora. Nije lako razlikovati dinosauruse po njihovim tragovima, a „veliki dinosaurus mesožder” je najbliže do čega se došlo.

Bilo bi divno reći da je to bio tiranosaurus, gde imamo neke ideje o njihovim društvenim interakcijama (mnogo su se borili jedni protiv drugih), ali mi zapravo to ne znamo. Takođe ne znamo šta su još mogli da rade osim što su pravili ogrebotine. Vrlo je verovatno da su se odvijali razni drugi rituali, skakanje ili klanjanje poput gusaka i albatrosa, na primer, pozivi između parova, sve vrste mogućih plesova ili drugih pokreta, a perje (ako ga je bilo) moglo je da se raširi i protrese. Da li je ovo trajalo nekoliko minuta ili dana? Ne samo da ne znamo, već je gotovo nemogue zamisliti kako bismo to mogli da znamo.

Dakle, postoje dve karakteristične i dobro razdvojene praznine u našem znanju o dinosaurusima, one koje ćemo verovatno popuniti i one koje su gotovo nemoguće za saznati. Potonjih je mnogo, ali to ne znači da su nužno van domašaja. Do pre samo nekoliko godina rekli bismo da boje dinosaurusa ne samo da nisu poznate, već nešto tako nikada nismo mogli znati. Kada su neki preduzimljivi istraživači shvatili da je oblik melanosoma povezan s bojom i da se oni mogu sačuvati, to je otvorilo čitav niz mogućnosti koje smo tek počeli da istražujemo, a druge „nemogućnosti“ će možda jednog dana takođe pasti. I, naravno, konvencionalnije praznine će i dalje biti popunjavane. Paleontolozi nastavljaju da pronalaze fosile novih vrsta, iz novih oblasti, i da budu u stanju da sakupe evolucionu istoriju ovih najneverovatnijih gmizavaca uz sve nove podatke koji ulazi.

Dakle, za sve frustrirajuće delove koji nedostaju, koje imamo u slagalici biologije dinosaurusa tokom skoro 200 miliona godina koliko su postojali, imamo više nego dovoljno delova da vidimo kakva je prava slika, a sve više i više praznina se popunjava. Ima mnogo toga što verovatno nikada nećemo pronaći, ali to neće sprečiti naše znanje da raste ili da se naše razumevanje poboljša.