Misteriozni slučaj “Gospodina X-a”

Povezane objave

• Koncert orkestra Akademije umetnosti u Novom Sadu 08/12
• Uskoro počinje 11. po redu Kustendorf: Paolo Sorentino gost festivala! 11/01
• Postoji način da se čovečanstvo izvuče iz smrtonosne igre sa Zemljom koju je samo započelo 01/11

Letnjeg dana 1931., jedan čovek je pronađen kako šeta South State ulicom u Džeksonu (Misisipi). Delovao je kao da je izgubljen. Radilo se o belcu sede kose i mršavog lica. Njegova odeća je bila iznošea i izgužvana, ali na nogama je imao par smeđih elegantnih cipela, kakve su se prodavale za više od 10 dolara u robnoj kući S.P. McRae’s. Nosio je naočare s okvirima i kopču na kojoj je počivalo slovo „L“. U džepovima je imao jeftin sat i jedan peni.

Kada ga je policija ispitivala, delovao je kao ošamućen. Nije mogao da navede svoje ime i adresu, niti da objasni kojim povodom je u Džeksonu. Uhapšen je zbog skitnje. Nakon nekoliko dana, stavljen je u pritvor pod nadzorom doktora K.D. Mičela, nadzornika Državne bolnice Misisipija. Po dolasku u ovu ustanovu, muškarac, za koga je procenjeno da ima oko šezdeset godina, unesen je u spisak pacijenata kao „Gospodin X“.

Ko je on bio? Odakle je došao? Kako se našao sam na ulici daleko na jugu, na početku Velike depresije, ne sećajući se ničega? Meseci su prolazili, a zatim i godine, a Gospodin X je ostao u bolnici, baš kao i misterija o njegovom identitetu. Iz razloga koje niko nije mogao da shvati, prošlost je bila van njegovog domašaja.

Prethodno poznata kao Državno prihvatilište za umobolne u Misisipiju, bolnica se 1931. zapravo sastojala od čitavog niza prenatrpanih baraka, do te mere oronulih da su se pacijenti stalno povređivali komadima gipsa koji su padali s ruiniranih plafona. Što je još gore, bolnica je bila prava vatrena zamka; njene zgrade su bile pune dušeka, posteljine i drugog zapaljivog materijala. Jedan za drugim  požarom, uništavali bi delove objekta, što je naravno zahtevalo rekonstrukciju.

1935., četiri godine nakon dolaska Gospodina X, ova institucija se preselila u potpuno novi kampus, nekih 25 kilometara od Džeksona. Izgrađena je na lokaciji gde se nekada nalazila farma na kojoj su radili kažnjenici, dobivši novo ime – „Vitfild“, u čast guvernera Henrija L. Vitfilda, koji je odobrio izgradnju. U periodu od nekoliko dana, pacijenti iz Džeksona su ukrcani u autobuse u grupama. Putovali su rutom Highway 80, pre nego što su skrenuli na dugačak makadamski put uokviren mladim drvećem i sveže posađenim cvećem. Nekih 70 građevina od crvene cigle s belim stubovima, nalazilo se na zelenim travnjacima Vitfilda, povezanih popločanim stazama. Posetilac, koji bi uživao u veštačkom jezeru i širokim tremovima na zgradama, mogao je a pomisli da se ovde radi o letnjem kampu ili univerzitetu a ne ustanovi za duševno obolele.

Tokom prethodnog stoleća, pacijenti u mentalnim ustanovama često su neljudski tretirani i držani su u varvarskim uslovima, da bi četrdesetih godina briga o mentalnom zdravlju počela fokus da stavlja na neke nove modele lečenja, gde su izvesni tretmani imali potencijal da pomognu ljudima, a tu se pre svega radi o psihijatrijskoj farmakologiji, dok su oni nekadašnji mogli samo da nanesu štetu, kao što je lobotomija.

Vreme koje je Gospodin X proveo pod državnom brigom, palo je između ove dve ere, u instituciji ispunjenoj duhom u kojem je izgrađena. Nadzornik „Vitfilda“, dr Mičel, dizajnirao je kampus u skladu s najnovijim naučnim shvatanjima u oblasti psihijatrije. Fizičko okruženje trebalo je da bude mirno i prijatno za oko. Pacijenti su prisustvovali nedeljnim plesovima i filmskim večerima. Nedeljom su se zajedno s osobljem molili u kapeli kampusa.

Voćnjaci, polja i farma za proizvodnju mleka, obezbeđivali su hranu za „Vitfild“. Sposobni pacijenti šili su kombinezone u okviru radne terapije, drugi su muzli krave ili popravljali ograde. Mičel je verovao u pružanje mogućnosti stanovnicima kampusa u smislu da daju doprinos zajednici, jer dostojanstvo poštenog rada može biti spas za uznemireni duh. Naravno, ovo je uveliko pomoglo rastezanju oskudnog budžeta institucije.

Za neke pacijente, koji bi prebrodili privremenu krizu, ovo mirno okruženje je bilo sve što im je bilo potrebno, tako da su odlazili nakon kratkog boravka. Za one koji su patili od težih ili hroničnih poremećaja, bolnica je nudila udobnost i stabilnost. Fokus lečenja je bio na ublaživanju simptoma i obezbeđivanju struktura koje su čuvale pacijente.

U svakom smislu, Gospodin X je napredovao u „Vitfildu“. Radio je u stakleniku bolnice, negovao je biljke i cveće, i otkrio u sebi iznenađujuću zalihu botaničkog znanja. U slobodno vreme je igrao karte s drugim pacijentima i osobljem. Čak, bio je kadar da igra složene igre, poput bridža.

Poznavanje naziva stvari je semantičko, dok je znati kako se nešto radi proceduralno znanje. Ovi delovi mentalnog funkcionisanja Gospodina X-a bili su netaknuti. Ono što je nedostajalo je bilo njegovo autobiografsko pamćenje. Bez njega, on nije imao identitet. Vešt igrač bridža koji nije mogao da se seti kako i kada je naučio tu igru; baštovan bez sećanja ko ga je naučio nazivima cveća ili vrstama koje su rasle u bašti njegove majke.

Gospodin X je provodio sate u biblioteci bolnice, čitajući svu štampu do koje je mogao da dođe. On je svojim lekarima rekao da je u potrazi za nečim što bi moglo da mu podstakne sećanje, nečim što bi mu se činilo poznatim. Međutim, ništa nije profunkcionisalo. Govorio je otmenim južnjačkim akcentom, koji je sugerisao da je bio obrazovan ili da je odrastao među obrazovanim ljudima. Ti ljudi, njegovi ljudi, mogli bi da kažu Gospodinu X-u ko je on. Međutim, niko nije došao u „Vitfild“ da ga potraži.

Mi nismo jedini koji nosimo sećanja o nama samima. Ljudi oko nas, koji dele naša iskustva, imaju sopstvene verzije događaja sačuvanih u svojim glavama. Kada ispričamo priču voljenoj osobi, mi joj darujemo deo našeg života. Sejemo sećanja poput semenja, koje pušta korenje kod ljudi voljnih da nas slušaju.

Unuk jedne bake iz Misisipija, imao je beležnicu u koju bi zapisivao sećanja koja je ona delila. Uvek je bila suzdržana kada je u pitanju bila priča o njenom odrastanju u Misisipiju. Međutim, kako bi krenula da priča, njeno inicijalno oklevanje bi nestalo u momentu.

Dok bi opisivala svoje detinjstvo, neko vreme bi se zadržala na ženi pod imenom Legon Smit Forbs, tetki s majčine strane. Radilo se o dinamičnoj, nekonvencionalnoj osobi, koja se oblikovala u umu unuka. Bila je feministikinja, raspuštenica, alkoholičarka, lezbejka, i to svadljiva.

Legon je bila visoka žena upečatljivog izgleda, a kada je imala pedesetak godina, njeno iscrtano lice je dobilo ružičast sjaj, što je odlika notornih alkoholičara. Nakratko je bila udata, iz svega nasledivši samo titulu „gospođa“ i prezime. Legon je radila čitav život, obavljajući različite poslove. Pokušala je s predavanjem, zatim je vodila prodavnicu kancelarijskog materijala, bavila se nekretninama i poslovima osiguranja. Zatim je ušla u novinarstvo i našla se s Elenor Ruzvelt u izveštavanju o stanju na ruralnom jugu. Takođe je pokrenula prvu marketinšku agenciju u Misisipiju, a suosnivač je bila njena dugogodišnja „drugarica“, Erlin Vajt.

Legon je 1920. praktično patentirala nešto što je u današnje vreme uobičajeno. Sve je počelo sa saradnjom s kompanijom Near East Relief, čuvenom prvom dobrotvornom organizacijom koja je omogućila donatorima da „usvajaju“ decu tako što će ih finansijski izdržavati iz daljine. U vreme popisa 1940., njeno prebivališe je bilo navedeno kao „Državna bolnica Misisipi u Vitfildu“.

Neko bi pomislio da je Legon tamo završila zbog alkoholizma, međutim, ne, „Vitfild“ je bio još jedna stanica u njenoj karijeri. Zaposlena je jula 1938. kao direktorka za odnose s javnošću. Ranije su se administratori ili povremeni izvođači bavili ovim poslom, ali je neko ubedio bolnicu da bi trebalo da koristi namensko osoblje za vezu s medijima. Po svoj prilici, taj neko je bila Legon. Kreiranje radnog mesta praktično ni iz čega, bila je jedna od njenih specijalnosti.

Legon se uselila u ženski dom za osoblje u „Vitfildu“. Njeno putovanje na posao se svodilo na šetnju uređenim stazama, najpre do trpezarije za doručak za zajedničkim stolovima, a zatim do upravne zgrade s kupolom na vrhu. Imala je rolodek pun kontakata s regionalnim novinama i časopisima. Takođe je imala iskustva u pisanju članaka za koje je znala da će biti objavljeni. Sada je samo trebalo da pretražuje bonicu u potrazi za idejama  za priče.

Legon je došla do Commercial Apeala, novina iz Memfisa u Tenesiju, koje su uživale u velikom tiražu na jugu i bile u stalnoj potrazi za sadržajem za svoj nedeljni foto dodatak, koji se u novinskim poslovima zove rotogravura. Legon je predložila da se novine prošire na dve stranice o najsavremenijoj mentalnoj bolnici u kojoj je nedavno počela da radi. Rekla je da će sama otputovati u Memfis i lično dostaviti fotografije. Novine, verovatno željne lakog načina da popune par stranica, složile su se s tim.

Na dan kada je trebalo da uđe u voz za Memfis, Legon je naišla na karton pacijenta koji je probudio njene novinarske instinkte. Kako je ulazila u temu, shvatila je da je priča mnogo senzacionalnija od fotografija iz „Vitfilda“, koliko god da je kampus bio uređen i atraktivan. Radilo se o stvari koje je javnost bila gladna, zbirka radio melodrama i matine filmova, priča na koju pisac naiđe samo nekoliko puta u životu, ako uopšte i doživi tako nešto.

Ligon je otkrila Gospodina X-a.