Naučnici o svojim greškama vezanim za Covid-19

Povezane objave

• Mali saveti: kako da se kvalitetnije grejete tokom zime i uštedite na računima? 25/01
• Jezik može da pokaže simptome brojnih oboljenja 15/11
• Merkur, planeta najbliža Suncu na sebi ima naslage leda 23/03

Priznavanje i ispravljanje grešaka u samom je srcu naučnog napretka. U ovom slučaju stručnjaci otkrivaju šta su to pogrešili tokom pandemije.

Ajnštajn je jednom primetio da je „naučnik mimoza kada sam napravi grešku, a ričući lav kada otkrije grešku drugih”. Ova izjava tačno sažima ton nekih od aktuelnih naučnih diskursa o Covidu-19.

Stavovi o restriktivnim merama, vakcinisanju dece i obaveznom nošenju zaštitnih maski, postali su sve polarizovaniji, a društvene mreže su nemilosrdne prema onima koji su promenili mišljenje. Ipak, otkrivanje (i ispravljanje) grešaka je u srcu naučnog napretka.

U nauci, nespremnost da se revidira stav se obično posmatra kao intelektualna slabost, a ne kao znak moralne snage. Imajući to na umu, hajde da vidimo šta su vodeći britanski naučnici pogrešili tokom pandemije.

Profesor Piter Openšou, lider na temu infekcija na Imperijal koledžu u Londonu, nije očekivao da će vakcine biti uspešne

Kao naučnik, uživate u tome kada činjenice promene vaše poglede na stvari.. To je drugačije od politike u kojoj ste zauzeli monolitan stav, gde se na priznavanje greške gleda kao na neuspeh. Iskreno, nisam mislio da će vakcine funkcionisati. Nije bilo primera vakcine za ljudski koronavirus do sada, a vakcine protiv životinjskog koronavirusa nisu se pokazale dovoljno dobrim.

Pomenuli smo vakcine u našem prvom izveštaju o Covidu-19 na Akademiji medicinskih nauka i rekli da je malo verovatno da će nešto biti dostupno u bliskoj budućnosti, tako da sam bila potpuno oduševljen kada su ta prava ispitivanja nastupila uoči Božića 2020., kada smo dobili ovaj divan poklon.

Bile su mnogo efikasnije nego što sam se nadao. Kao osoba koja 30 godina proučava imunitet na viruse, trebalo je to da predvidim, ako je neko mogao uopšte to da uradi. Kapa dole za tim Oksforda, oni su fantastični ljudi i uradili su sjajan posao.

Profesorka Alison Polok, profesorka javnog zdravlja na Univerzitetu Njukasl, žali što nije govorila protiv zatvaranja škola

Skoro odmah, kada je uvedena opšta izolacija u martu 2020. godine, znali smo da su deca najmanje rizična grupa i da je trebalo sačuvati njihovo obrazovanje. Volela bih da sam ovo izrazila glasnije. Postojali su neki delovi zemlje u kojima gotovo nije bilo slučajeva zaraze i trebalo je da bude moguće postaviti sanitarni kordon oko udaljenih i ruralnih oblasti kao što su Orknijska ostrva.

U školama, zatvaranje nije trebalo da traje duže od nekoliko nedelja. Bila sam zaprepašćena stavom koji su usvojili sindikati nastavnika. Bilo je mnogo straha i emocija, ali nisu gledali u dokaze ili okolnosti u kojima žive neki od ovih klinaca, za koje je škola mesto gde su bezbedni i gde se obrazuju. Vlada je mogla da uvede sisteme za naizmenične školske dane ili da proširi prostorije u učionicama, kao i da regrutuje volontersko osoblje, ali je trebalo da učini sve da škole ostanu otvorene za decu. Drugi krug zatvaranja škola bio je katastrofa za učenike.

Progovorila sam rano tokom uvođenja prvih restriktivnih mera protiv zabrane rođacima da posećuju staračke domove i potrebe za preraspoređivanjem osoblja u domove. Bilo je zaista teško govoriti jer je sve bilo previše ispolitizovano. Ta politizacija mi je bila potpuno pogrešna.

Dr Kit Jejts, direktor centra za matematičku biologiju na Univerzitetu Bat, napravio je preokret u ulozi naučnika u pandemiji

U početku sam video svoju ulogu, na TV-u i radio intervjuima, kao nekoga ko objašnjava mogućnosti i ograničenja matematičkog modeliranja i ključnih ideja kao što su eksponencijalni rast i reprodukcijski broj. Imao sam žestoke rasprave na Tviteru, braneći ulogu naučnika koji su stajali uz ministre na konferencijama za štampu i činili da pristup vlade bude legitiman. Iako se nisam slagao s delom te politike, nisam smatrao da je uloga naučnika da govore protiv nje. Gledajući unazad, to je bilo naivno. Polako su se pitanja koja su mi postavljana u intervjuima počela menjati. Nakon početnog pogleda na podatke, postavljaju se pitanja poput „Pa šta bi trebalo da radimo drugačije?“ ili „Da li je vlada pogrešila u vezi sa ovim?“ pucali su na mene iz svih oružja. Shvatio sam da moram da prestanem da balansiram i da dam konkretne odgovore. Takođe sam se pridružio grupi naučnika nezavisnih mudraca, međudisciplinarnoj grupi stručnjaka, koji pružaju nezavisne savete o politici. Ovo iskustvo je radikalno promenilo moj pogled na ulogu naučnika koji govore i zalažu se za politiku. Nije uvek dovoljno dozvoliti da podaci govore sami za sebe.

Profesorka Suzan Miči, direktorka centra za promenu ponašanja na Univerzitetskom koledžu u Londonu, promenila je mišljenje o korisnosti maski

U početku, moji nalazi su bili da su dokazi o efikasnosti zaštitnih unutar zajednice bili dvosmisleni. Naglasak na kapljičnom prenosu izazvao je zabrinutost da zaraženi ljudi mogu dodirnuti svoje maske za lice a zatim dodirivati površine, obezbeđujući tako put prenosa.

Takođe je povećana mogućnost da se ljudi ponašaju manje oprezno zbog nošenja maski. Dve stvari su se promenile. Kada su dokazi pokazali da je glavni put za prenos bio preko aerosola, a ne putem kapljica, razlog za nošenje maski je postao mnogo jači. Postojali su i ubedljivi dokazi iz studija iz stvarnog sveta, uključujući jedan iz nemačkih gradova i jedan na kruzerima. Ovo je promenilo moje mišljenje od izbegavanja da formiram argumente i balansiranja do snažnog zalaganja za maske. Pitali su me u TV programu koliko dugo ćemo nositi maske. Rekla sam „zauvek, donekle“, i bila sam prekinuta pre nego što sam mogla da objasnim da će to zavisiti od konteksta i rizika od infekcije. Mesecima su me trolovali i napadali što sam ovo rekla. Međutim, nauka nastavlja da isporučuje jasne  dokaze da maske smanjuju infekciju Covidom-19, virusom koji se prenosi vazduhom.

Profesorka Devi Sridar, predsedavajuća globalnog javnog zdravlja na Univerzitetu u Edinburgu, mislila je da će britansko društvo prihvatiti nametljiviji nadzor

Mislim da sam potcenila društvene razlike između Južne Koreje i Velike Britanije, uključujući spremnost javnosti da bude pod različitim nivoima nadzora i kontrole. Južnokorejci su svoju privatnost, putem intenzivnog praćenja kontakata sa kreditnim karticama i GPS detaljima za telefone, razmenili za mogućnost da nastave da se kreću i nastave sa svakodnevnim životom, uglavnom. Mislila sam da bi Britanci to više voleli nego potpuno zaključavanje kod kuće. Međutim smatram da se takvi „upadi“ u privatnost ne bi smatrali prihvatljivim za javnost ovde, nakon posmatranja pandemije već dve godine.

Profesor Nil Ferguson, epidemiolog sa Imperijal koledža u Londonu, ističe tri stvari koje je nazvao pogrešnim

Prvo, svi smo potcenili koliki je udeo slučajeva Covid infekcija koji su ušli u zemlju, propušteni kroz testiranja putnika još u februaru/martu 2020. Procenili smo da je to oko 70%, dok retrospektivna analiza pokazuje da je propušteno preko 90%, tako da smo tek kada su od 10. marta počela sistematska testiranja u bolnicama, shvatili koliko je daleko stigla epidemija.

Drugo, mada sam očekivao da će virus evoluirati, stepen evolucije uočen kada se Alfa soj prvi put pojavio, zajedno s povećanim stepenom prenosivost (i, u manjoj meri, ozbiljnosti), bio je iznenađujući. Na kraju, kako je imunitet u populaciji (zbog infekcije i vakcinacije) rastao u poslednjih godinu dana, mere društvenog distanciranja su ublažene i pojavile su se nove varijante koje ukazuju na budući tok epidemije, čak i kratkoročno. Stvari su čak postale teže nego što sam očekivao da će biti, delimično zbog nepredvidivosti ljudskog ponašanja, kao što je efekat „evra“ u junu 2021. Međutim, i zato što, iako možemo da generišemo prilično dobre procene efikasnosti, prenosivosti i ozbiljnosti vakcine za nove varijante u roku od nekoliko nedelja od njihovog pojavljivanja, svaka od njih ima povezane neizvesnosti, koje se višestruko kombinuju kada se prave projekcije mogućih budućih trendova.

Profesor Ser Endrju Polard, direktor Oksfordske grupe za vakcinu, nije promenio mišljenje o „buster“ dozama – ali kaže da je ovo pogrešno shvaćeno

Nekoliko komentatora je nedavno sugerisalo da sam protiv „buster“ vakcina ili da sam promenio mišljenje o njima. U stvari, nisam. Oduvek sam smatrao da prva i druga doza svuda treba da imaju prioritet u odnosu na treću (ili četvrtu) dozu za pojačavanje kada postoji ograničena ponuda. Mnogo više života bi bilo spaseno 2021. da su dostupne doze vakcine bile pravednije raspoređene širom sveta. S ograničenim resursima, naučni dokazi za spasavanje mnogih života nadmašuju marginalne dobitke poboljšanja zaštite uz pomoc „buster“ vakcina za one koji već imaju zid odbrane od Covid-19. To ne znači da sam protiv njih, samo da sam za pravičnost.