Efekti oksitocina nisu vezani samo za ljubav

Povezane objave

• Evo zašto pored kreveta treba da držite limun! 21/09
• Preti li Zemlji solarna oluja? 19/09
• Da li je reč o zdravim navikama ili o zabludama? 07/09

Kada je „ljubav“ u vazduhu, šta se dešava u mozgu? Dugi niz godina, biolozi bi odgovarali: „Oksitocin!“

Ovaj mali protein, sastavljen od samo devet aminokiselina, ponekad se naziva „hormonom ljubavi“, jer je umešan u spajanje parova, majčinsku brigu i druga pozitivna društvena ponašanja koja se mogu ubrajati u “ljubavna”.

Šta kažu eksperimenti?

Međutim, u poslednje vreme neurolozi revidiraju svoja razmišljanja o oksitocinu. Eksperimenti s miševima i drugim laboratorijskim životinjama sugerišu da umesto da deluje kao okidač za društveno ponašanje, ovaj molekul može jednostavno da izoštri percepciju vezanu za društvene smernice, tako da miševi mogu da nauče da preciznije određuju svoje društveno ponašanje.

„Ispostavilo se da nije tako jednostavno i direktno kao što je formula ’oksitocin jednako ljubav’,“ kaže Gul Dolen, neurolog iz Univerziteta Džons Hopkins. Ako nešto slično važi i za ljude, to bi, između ostalog, moglo dodati novu stavku u pokušajima da se poremećaji kao što je autizam leče petljanjem s oksitocinskim sistemom.

Neurolozi su dugo verovali da oslobađanje oksitocina u mozgu može biti izazvano društvenim interakcijama s određenim pojedincima kao što su potomci ili partneri koji su važni za čoveka ili drugu životinju. A kada istraživači eksperimentalno blokiraju dejstvo oksitocina, miševi gube sposobnost da prepoznaju društveno važne pojedince. Ovo sugeriše da ovaj molekul igra centralnu ulogu u društvenom učenju, ali istraživači nisu tačno znali kako oksitocin radi svoj posao.

To se sada menja zahvaljujući napretku u tehnikama neurologije, koje su poslednjih godina omogućile istraživačima da identifikuju i zabeleže aktivnost pojedinačnih neurona, koji proizvode oksitocin duboko u mozgu. A ti snimci pričaju priču koja se razlikuje od starog pogleda, na suptilne, ali važne načine.

U glavnom centru za miris u mozgu pacova, na primer, merenja pokazuju da oksitocin inhibira nasumično, intenzivno pokrećući nervne ćelije, omogućavajući na taj način nervnim signalima stvarnih mirisa da se više ističu. (Ovo radi na neusklađen način, tako što uzbuđuje nervne ćelije poznate kao granularne, koje inhibiraju druge nervne ćelije).

Ljudi više nalik prerijskim psima nego miševima

„U mozgu je mnogo buke“, kaže Leri Jang, bihejvioralni neurolog iz Univerziteta Emori koji, s koautorom Robertom Fremkeom, istražuje naše novo razumevanje oksitocina. „Međutim, kada se oksitocin oslobodi, on smanjuje statiku tako da signal dolazi mnogo jasnije.“

Ta jasnoća je poznata novopečenim roditeljima, kaže Fremke, neurolog iz Medicinskog fakulteta Grosman Univerziteta u Njujorku i Jangov koautor. „Imam dvoje male dece“, kaže on. „Čak i dve sobe dalje, klima je uključena, ja duboko spavam, beba počinje da plače i odmah sam budan.”

Oksitocin takođe poboljšava reakciju moždanog sistema nagrađivanja, kaže Jevgenija Kozorovicki, neurolog iz Univerziteta Nortvestern. Ovaj efekat bi mogao da pomeri ponašanje životinje od traženja novih stvari u okruženju ka fokusiranju na društveno nagrađivanje.

Primera radi, kod prerijskih pasa, koji intrigiraju istraživače zbog njihovog monogamnog ponašanja, retkog kod glodara, ova promena olakšava povezivanje parova. Među ostalim efektima, neke ćelije osetljive na oksitocin povezuju miris partnera sa sistemom nagrađivanja.

„Povezivanje parova je kao da postajete zavisni od partnera“, kaže Jang. „Partner postaje inherentno nagrađujući.“ Promiskuitetnim vrstama, kao što su miševi i voluharice, nedostaju ti receptori za oksitocin, ali, zapanjujuće, oni su tu u mozgovima ljudi, što sugeriše da možemo reagovati više kao prerijski psi nego miševi. (Molekularni rođak oksitocina, vazopresin, takođe igra ulogu u vezivanju parova.)

Novo shvatanje da oksitocin izoštrava pažnju na društveno istaknute signale može pomoći da se objasni uobičajeno iskustvo da ljubav čini svet svetlucavim. „Kada gledate u oči svog partnera, oksitocin bi mogao da učini svet življim“, kaže Jang.

Različit efekat u različitim kontekstima

Ovde postoji još jedna komplikacija, i to važna: ako je prava uloga oksitocina da razjasni senzorne percepcije povezane sa društvima, a ne samo da promoviše društvenost, onda će ova hemikalija verovatno imati različite efekte u različitim kontekstima. Na primer, Jang primećuje, oksitocin poboljšava majčinsku brigu kod miševa, što je očigledno prosocijalno ponašanje, ali takođe povećava agresiju majke prema nepoznatim jedinkama.

Štaviše, ženke prerijskih pasa različito reaguju na oksitocin u zavisnosti od toga da li su već formirale partnersku vezu, otkrili su Jang i njegove kolege. Kod ženki koje nisu u vezi, oksitocin smanjuje buku u sistemu nagrađivanja, omogućavajući im da nauče da vole miris potencijalnog partnera. Kod ženki koje su se već povezale s partnerom, molekul pojačava jačinu u sistemu nagrađivanja, kako bi partner bio više nagrađujući, čime se smanjuje agresija prema njemu.

Nešto slično može važiti i za ljude. U jednoj studiji iz 2012., 30 muškaraca koji su bili u monogamnim vezama održavali su nešto veću društvenu distancu u odnosu na privlačne neznanke kada su primili intranazalni sprej oksitocina, nego kada su dobili placebo. Efekat nije primećen u sličnoj grupi sastavljenoj od 27 samaca.

Zavisnost oksitocina od konteksta može zakomplikovati napore da se on koristi za lečenje poremećaja iz spektra autizma. Neki terapeuti već koriste intranazalne sprejeve oksitocina za lečenje osoba sa autizmom, uz teoriju da bi to trebalo da poboljša njihov odgovor na društvene stimuluse. Međutim, veliko kliničko ispitivanje nedavno nije pokazalo vidljiv efekat.

To nije iznenađujuće, kaže Jang, jer ispitivanje nije kontrolisalo kontekst u kojem su pacijenti primali doze. Ako je dete zlostavljano u školi, na primer, predloženi tretman možda neće pomoći, već bi umesto toga mogao da pojača to negativno iskustvo, primećuje on. Umesto toga, Jang smatra da bi bilo koja terapija zasnovana na oksitocinu morala biti pažljivo isporučena u bezbednoj terapijskoj sesiji.

Neurolozi takođe primećuju da iako oksitocin očigledno igra važnu ulogu u regulisanju društvenog ponašanja kao što je povezivanje parova i roditeljska briga, on nije jedini akter. „Zaljubljivanje je potpuno iskustvo mozga i tela“, kaže Kozorovicki. „Ima senzorne i kognitivne elemente, a pamćenje je važno. Da li je oksitocin jedan od mnogih modulatora koji posreduje u svim tim promenama? Apsolutno. Ali možemo li sve to vezati za oksitocin? To je definitivno preveliko pojednostavljenje.“