Neverovatan osećaj slobode – Amerikanci masovno napuštaju radna mesta

04/11/2021 17:09

Povezane objave

Potresi na tržištu rada izazvani pandemijom naterali su mnoge, posebno mlađe radnike, da preispitaju svoj život i vreme provedeno na poslu.

Devetnaestogodišnja Džouzi, dobila je svoj prvi „odrasli“ posao u IT podršci prošlog novembra, samo nekoliko meseci nakon što je završila srednju školu. Iako je posao mogao da se obavlja u potpunosti na daljinu, menadžeri su insistirali da ona dolazi u kancelariju, uprkos pandemiji. U početku su njeni saradnici i šefovi nosili maske, ali često ne na ispravan način; kada je ukinut lokalna obaveza nošenja maski, ljudi su potpuno prestali da ih nose.

„Bilo je iskreno zastrašujuće“, priseća se Džouzi. Upravo se preselila u svoj prvi stan sa svojim partnerom; oboje imaju već postojeća zdravstvena stanja koja povećavaju njihovu ranjivost na teške bolesti ukoliko se zaraze Kovidom-19. Međutim, kao jedina koja je zarađivala u ovom dvočlanom domaćinstvu, Džouzi se osećala rezignirano zbog svakodnevnog rizika kojem se izlagala na poslu.

Ovog avgusta, usred širenja delta soja, konačno je dala otkaz – postavši jedan od 4,3 miliona američkih radnika koji su samo tokom tog meseca dobrovoljno napustili posao. Bio je to rekordan mesec po pitanju ostavki otkako je vlada počela da prati mesečne fluktuacije poslova pre više od dve decenije, prema podacima Ministarstva rada objavljenim sredinom oktobra. Između januara i avgusta ove godine, najmanje 30 miliona Amerikanaca dalo je otkaz.

Bilo da to nazovete „velikim talasom ostavki“ ili „ponovnim preispitivanjem rada širom zemlje“, potres na tržištu rada zbog pandemije mogao bi za posledicu imati neočekivane naknadne potrese u godinama koje dolaze. To se može posebno odnositi na radnike u ranoj karijeri poput Džozi, koji su proveli veliki deo svog radnog veka pod pritiskom Kovida-19.

Mnogi od ovih radnika kažu da ih je radno iskustvo tokom pandemije navelo da prepoznaju svoje stvarne prioritete u životu, a napuštanje posla je možda najhrabrija tvrdnja o tim prioritetima koje mogu postaviti.

„Dalo mi je neverovatan osećaj slobode“

„Nikada nisam zamišljala da će se to dogoditi na ovaj način, ali evo me“, kaže Aleks, dvadeset sedmogodišnja marketinška profesionalka, koja je radila u istom startapu za potrošačke tehnologije sa sedištem u Bostonu do početka oktobra, od kada je diplomirala na fakultetu. Podnela je ostavku putem mejla.

Pre pandemije, kultura kompanije je bila opuštena. Međutim, prelazak na rad od kuće u martu 2020. ubrzo je rezultirao naglim bumom u prodaji proizvoda. Vremenom se kao posledica svega u kolektiv uvukla kultura rada koja je podrazumevala konstantnu dostupnost, sa saradnicima koji su komunicirali u svako doba dana. Kada je kolega napustio kompaniju, posao Aleks se udvostručio, ali bez dodatne plate.

„Osećala sam se kao da ne mogu da pustim stvari niz vodu, jer je kompanija bila zaista mala“, kaže ona. “Ako bi neko otišao, izgledalo je nemoguće opstati.”

Aleks se obratila saigračima za pomoć, samo da bi otkrila da su i oni izgoreli kao i ona. Ali pošto je ovo bio jedini posao koji je ikada imala, u početku nije shvatala da obim njenog prekomernog rada, i njen osećaj lične obaveze prema poslu, nisu nužno normalni i zdravi. Odnosno, sve dok nije razgovarala s drugima van kompanije.

Odustajanje je bilo više od olakšanja. „To mi je dalo neverovatan osećaj slobode da mogu da radim šta god želim i učinilo je stvari mnogo jasnijim“, kaže Aleks, govoreći iz kuće svojih roditelja u blizini Vašingtona.

Planira da provede nekoliko meseci opuštajući se s porodicom pre nego što pronađe novi posao, verovatno u neprofitnoj sferi. Takođe je počela da preispituje dugo odlagane planove vezane za sticanje diplome iz oblasti javne administracije, planove koje je bilo lako zanemariti zbog suočavanja sa sve većim i obimnijim poslom.

Kao i Aleks, dvadeset osmogodišnja Kesi je takođe doživela pandemijsko sagorevanje u ulozi menadžera u kompaniji za životno osiguranje u centralnoj Pensilvaniji. Vizuelna umetnica po obrazovanju, Kesi se pridružila firmi u julu 2019. nakon što je radila kao slobodni grafički dizajner. To nije bio njen posao iz snova, ali stabilnost je u početku bila lepa promena.

Zatim, u drugoj polovini 2020., njeno opterećenje se naizgled umnožilo preko noći. Ubrzo, Kesi je primala više radnih poziva nego što je bilo koja osoba to mogla podneti. Posao je postao toliko sveobuhvatan da je svoj kućni studijski prostor, prvobitno postavljen za opuštanje i umetničko stvaralaštvo, pretvorila u improvizovanu kućnu kancelariju.

„Pandemija je ovaj prostor za provođenje ugodnog vremena pretvorila u radni prostor, koji se na kraju pretvorio u mučilište“, priseća se Kesi.

Iako je i dalje zahvalna što je imala mogućnost da radi od kuće 2020. godine, gubitak vremena i prostora predstavljao je snažan udarac. Pre nekoliko nedelja odlučila je da zauvek napusti posao. Zahvaljujući partneru s kojim živi koji je na plati, kao i maloj ličnoj ušteđevini, ona se oseća srećnom što ima budžet za život dok istražuje ono šta sledi. Nada se da će pronaći posao koji je i kreativan i stabilan.

„Moj život je moj život i moj posao je moj posao“

Za dvadeset sedmogodišnju Loren Zajgler, odustajanje je bio način da povrati kontrolu nad svojim vremenom. Lako je napustila posao menadžera televizijske produkcije prošlog decembra. „Hteli su da radim tokom praznika i rekla sam j…no ne,“ kaže Zajgler.

Otkako je pre skoro godinu dana napustila svoju ulogu u industriji zabave, Zajgler, koja je iz Los Anđelesa, potpuno se posvetila malom biznisu koji je započela 2020. sa svojom partnerkom Liz Sančez. Zajedno prave tamjan koji prodaju na lokalnim skupovima i buvljim pijacama pod brendom Le Trois Apothecary. To može ili ne mora postati posao na duge staze, ali Zajgler tu vidi priliku da neguje svoj preduzetnički duh.

Nensi, (30 godina), PR profesionalka koja takođe živi u Los Anđelesu, na sličan način je dala otkaz na svom poslu zbog mora mogućnosti u oblasti samozapošljavanja. Radeći na daljinu tokom karantina, shvatila je da ne mora da se oslanja na šefa koji lebdi unaokolo da bi bila produktivna i radila posao u kojem bi se osećala dobro. U oktobru je napustila angažman u maloj diskografskoj kompaniji nakon samo tri meseca, što je njen drugi put da je dala otkaz tokom pandemije.

„Moj posao nije moj život“, kaže Nensi. „Moj život je moj život i moj posao je moj posao. Spremna sam da se suočim s neizvesnošću koju donosi nezaposlenost, jednostavno da bih imala svoje vreme pod kontrolom i da bih imala svoj život na raspolaganju.”

Dok Nensi ostaje otvorena za mogućnost još jedne uloge s punim radnim vremenom, ona kaže da bi potencijalni poslodavac morao da poštuje njene granice i da joj veruje da će sama upravljati svojim rasporedom. Za sada planira da se bavi slobodnim muzičkim marketinškim projektima i srodnim upravljanjem projektima.

Džuozi, devetnaestogodišnjakinja iz Ohaja, na sličan način štiti svoje lične granice u radnom okruženju. Otkako je dala otkaz, našla je novi posao radeći sličnu stvar za drugu kompaniju. Ovaj put, međutim, pozicija podrazumeva kompletan rad od kuće.

Iako nije sigurna kuda će njena budućnost voditi, Džouzi kaže da sada zna koja su njena prava kao radnika. Oni uključuju pravo da napusti posao bez kajanja.

„Ni kompanije ne mare za mene“, kaže ona.