Kada će planeta Zemlja doživeti svoj kraj?

Povezane objave

• Resetujte svoj mozak 09/02
• Dobro jutro! Šta ima za doručak? 10/04
• Japanska sonda sletela na asteroid! 25/02

Od života na Zemlji do njegovog završetka, postoje četiri načina na koja će naša planeta zaista doživeti „kraj“, bez obzira kako to definišemo.

• Zemlja postoji oko 4,5 milijardi godina i bila je naseljena životom skoro čitavu svoju istoriju.
• Čovečanstvo je, međutim, tek nedavno postalo punoletno i verovatno neće dugo postojati u kosmičkom vremenskom okviru. Neizbežno, naša vrsta će okončati svoje postojanje.
• Ipak, i pored toga, postoji mnogo različitih „krajeva“ koji se spremaju našoj planeti, kako u bliskoj tako i u daljoj budućnosti. Evo svih načina na koje će Zemlja dočekati svoju propast.

Ako ste ikada čitali vesti, verovatno ste videli priče o našem predstojećem kraju, obično izazvanom nekim apokaliptičnim događajem koji unosi strah u našu maštu. Različite inkarnacije potencijalnog kraja Zemlje dolaze u različitim oblicima:

Nibiru.

Planeta X.

Apokalipsa majanskog kalendara.

Pucanje.

Nova velika poplava.

Nezaustavljiva vatra.

Biblijsko proročanstvo.

Supervulkan.

Ili odbegli asteroid ili kometa koja se udara u nas.

Svakih nekoliko godina, ili možda čak i svakih nekoliko meseci (u zavisnosti od toga gde gledate na internetu), nova priča, spekulacija ili zavera će postati viralna, tvrdeći da je smak sveta blizu. Neke tvrdnje su vrlo specifične; druge su mnogo nejasnije.

Ipak, mi ne živimo u svetu u kome mit i misticizam dominiraju našim razmišljanjem; znamo da možemo da shvatimo sve što dolazi koristeći prediktivnu moć nauke. Na osnovu onoga što znamo, postoje četiri potencijalna načina na koja će Zemlja doći do svog konačnog kraja, i svi će se dogoditi jednog dana. Evo kako će to izgledati.

1.) Izumiranje čovečanstva

Ovo nije samo proročanstvo; ovo je neizbežnost. Iako nas danas ima preko sedam milijardi (i broj raste), ljudi u našem sadašnjem obliku postoje tek manje od milion godina, a svi veliki majmuni postoje samo nekoliko miliona godina. Evolucija se možda sporo odvija u našoj vrsti u vremenskoj skali jednog ljudskog života, ali tokom miliona godina, to je neizbežno.

Kako se Zemlja menja, menjaće se i pritisci na različite vrste po pitanju preživljavanja, sve dok se dešavaju nasumične genetske mutacije. Neke mutacije su korisne za preživljavanje sadašnjih pritisaka, a to su geni koji će se najverovatnije preneti.

Nebitno je da li će potomci čovečanstva milionima godina u budućnosti ostati razumni i samosvesni na način kakav danas poznajemo; poenta je da za milione godina od sada, čak i ako potomci ljudi i dalje budu tu, oni više neće biti ljudi. I sami ljudi se suočavaju s pritiskom svih vrsta faktora, uključujući:

• planetu s ograničenim resursima, koja se konstantno menja
• ugrožavanje od strane drugih ljudi (u obliku rata, kao i nuklearnog, hemijskog ili biološkog oružja),
• prirodni svet (u obliku bolesti).

Bilo da se dogodi katastrofa prouzrokovana van ovog sveta, poput udara asteroida, ili ne, konačna propast čovečanstva je neizbežna. Nebitno je da li ćemo imati potomke koji će preživeti; na kraju ćemo izumreti na ovom svetu. U geološkim i astronomskim vremenskim okvirima, ovo će se verovatno dogoditi pre nego kasnije, i biće prvi „smak sveta“ za nas.

2.) Ključanje Zemljinih okeana

Neverovatno je srećna kosmička koincidencija da je naša planeta veličine i mase kakve jeste, s atmosferom koju poseduje, na udaljenosti od zvezde koja je upravo masivna kao naša. Samo prava kombinacija svih ovih parametara nam je dala planetu koja održava život s obilnim količinama tečne vode direktno na površini. Da je bilo koje od ovih svojstava značajno drugačije od onoga kakvo zapravo jeste, diverzitet i raznolikost života koje naša planeta poseduje jednostavno ne bi bili prisutni danas.

Milijardama godina, Zemlja je bila svet prekriven okeanom, s jednostavnim i složenim životom koji potiče iz mora i tek relativno nedavno dolazi na kopno. Ipak, zahvaljujući budućoj evoluciji našeg Sunca, naši okeani neće tu biti zauvek. Kako se helijum nakuplja u jezgru Sunca, regionu u kome se dešava nuklearna fuzija, on se širi sa strašnim posledicama po nas.

Vremenom, kako počinje da iscrpljuje vodonik dostupan za nuklearnu fuziju u svom jezgru, Sunce se zagreva i širi, postajući sve svetlije i emitujući više energije kako vreme prolazi. Posle još jedne do dve milijarde godina, količina energije koju Sunce emituje povećaće se do određene kritične tačke: dovoljno visoke da količina energije koja udari molekul vode u Zemljinom okeanu tokom dana bude dovoljna da ga skuva.

Kako okeani ključaju i atmosfera se puni vodenom parom, efekti gasova staklene bašte će nadvladati, uzrokujući katastrofalni porast temperature na Zemlji. Naša planeta će postati više kao Venera nego kao Zemlja danas, postajući potpuno negostoljubiva za život na površini. Samo će, možda, nekoliko jednostavnih organizama preživeti visoko u vrhovima oblaka, ali život kakav poznajemo će se završiti na našem svetu. Kosmički eksperiment složenih, diferenciranih organizama će doći do svog prirodnog kraja.

3.) Svođenje na opustošenu stenu

Mislili ste da je to što će naši okeani proključati loše? Šta kažete na mogućnost da svaki atom atmosfere bude izbačen iz našeg sveta; da se sve što je ikada živelo na površini pretvori u ugljenisani pepeo; da se svi zapisi svega onoga što su živa bića ostavila za sobom pretvori u prah? S dovoljno toplote i energije, to je upravo ono što bi se dogodilo svakom svetu, a Merkur, najbliža planeta Suncu, je najbolji primer za to.

U narednih pet do sedam milijardi godina, upravo ovo će se dogoditi Zemlji, pošto Sunce u potpunosti ostane bez vodoničnog goriva u svom jezgru. Kada se to dogodi, jezgro će se skupiti i zagrejati, uzrokujući da spoljašnji slojevi zvezde nabubre. Kako se širi, Sunce se hladi, ali i postaje daleko svetlije, sve dok jezgro nastavlja da se skuplja i zagreva, na putu da počne da fuzioniše helijum. Dok Sunce prelazi iz zvezde glavne sekvence u poddžina, a zatim iz poddžina u punopravnog crvenog džina koji sagoreva helijum, ništa na Zemlji neće izdržati ovaj solarni napad.

Sunce će nabujati do skoro sto puta svog trenutnog prečnika i postaće hiljadama puta svetlije nego što je danas. Zemlja će biti potpuno ogoljena, dok će istovremeno biti odgurnuta od Sunca u svojoj orbiti. Unutrašnji svetovi, Merkur i Venera, biće potpuno progutani.

Iako će sagorevanje helijuma trajati veoma dugo, stotine miliona do nekoliko milijardi godina, na kraju će i jezgro ostati bez helijuma. Kada se to dogodi, jezgro nastavlja da se skuplja i zagreva, ali neće doći do dodatnih reakcija fuzije. Sunce će uskoro umreti, biće svedeno na belog patuljka, dok će njegovi spoljašnji slojevi biti oduvani u planetarnu maglinu. Ako Zemlja ne bude progutana tokom faze crvenog džina, a o tome se još uvek debatuje, naša planeta će ostati kao stenoviti, pečeni ostatak, koji lebdi kroz svemir u svojoj orbiti oko zvezdanog leša.

4.) Progutana ili izbačena?

Iako je očišćen od života, prokuvan, zatim ugljenisan i isparen, i konačno izbombardovan kosmičkim zracima, leš naše planete će i dalje postojati. Ostaće netaknut, kružiće oko našeg centralnog, zvezdanog leša, sve dok se ne desi jedna od sledećih stvari:

• Kosmički objekat se sudara sa Zemljom, ili je uništava ili guta, u zavisnosti od veličine i brzine sudara. Naša galaksija je veoma retko mesto, ali imamo sve vreme u univerzumu.
• Masivni objekat prolazi blizu Zemlje, gravitaciono ga izbacuje iz Sunčevog sistema i galaksije u potpunosti, gde večno luta u tami kroz prazni kosmos.
• Ili ostaje vezan za Sunčev leš i polako, preko nebrojenih orbita, spiralno ulazi u naš zvezdani ostatak, gde ga guta crni patuljak, koji dominira onim što je ostalo od našeg Sunčevog sistema.

Smak sveta će sigurno doći. I nisu puke spekulacije da će se sva četiri ova cilja ostvariti, već se radi o utemeljenim predviđanjima zasnovanim na našim najvećim naučnim dostignućima. Daleka budućnost Zemlje je poznata; bliža budućnost je tu, na nama da je kreiramo.

Šta će zajednički biti naš izbor kao vrste? U idealnom slučaju, mi ćemo voditi budućnost naše planete čvrsto usađenu u naučnu stvarnost, koristeći najbolje znanje i najuspešnije teorije koje imamo da nas vode, koristeći naše sposobnosti da obezbedimo bezbednost, sigurnost, slobodu i prosperitet celog čovečanstva. To je krajnji san naučno pismenog društva, i jedina nada koju imamo da potisnemo taj prvi „kraj“, izumiranje ljudi, što je dalje moguće u budućnosti.