Ovo je jedan od najkontroverznijih kineskih običaja - lotos stopala!

Kako je započelo vezivanje stopala?

Početak ovog bizarnog običaja započeo je u 10.veku, a sprovodio se do 20.

Nekoliko teorija nudi objašnjenje razloga početka ove neprijatne prakse – od vezivanja stopala kako bi se imitiralo malo stopalo prinčeve najdraže konkubine, pa do priče o carici koja je imala zdepasta stopala, zbog čega su postala pomodna.

Naučnici ističu da postoji mali broj pisanih dokaza o ovom običaju. Naime, Kinezi su na ovaj način slavili plesačice koje su bile poznate po malim stopalima i koje su izvodile divne performanse. Podvezivanje stopala su praktikovali i bogataši, što donekle ukazuje na to da je običaj možda i potekao od bogatih devojaka, koje su na taj način slavile pošteđenost od fizičkih poslova.

Jedini zadatak takvih devojaka bio je da služe muža i održavaju domaćinstvo, naređujući posluzi. Njihova ekonomska moć bila je seksulano privlačna za bogate muškarce.

Prema proceni stručnjaka čak dve milijarde Kineskinja podvezalo je stopala u periodu od kraja 10.veka, pa sve do 1949. godine. Naime, iste godine, komunisti su zakonom zabranili sprovođenje ovog običaja.

Erotična stopala

Podvezana stopala bila su sinonim za erotiku. Postojali su čak i priručnici za seks, iz perioda dinastije Ćing, koji su predstavljali 48 različitih načina za igru sa stopalima. Dok su ovakva stopala izluđivala većinu muškaraca, pojedini ih nikad nisu videli bez zavoja.

Navodno, takva stopala bez cipele, uništavala su estetski doživljaj.

Zbog polomljenih kostiju, hod je bio otežan, pa su se žene uglavnom ljuljale i hodale su sporo. To je uzbuđivalo muškarce, kao i činjenica da su stopala skrivena od pogleda javnosti. Naime, takva stopala su imala nepodnošljiv miris, zbog raznih gljivičnih infekcija na mestima koja nisu bila pristupačna za pranje.

Postupak savijanja stopala

Sam postupak savijanja značio je lomljenje kostiju luka stopala. On je trajao dve godine, kako bi se dobio željeni efekat, odnosno stopalo od osam centimetara.

Počinjao je između treće i jedanaeste godine života, pre razvoja luka stopala do kraja. Praktikovao se tokom zime, kako bi osetljivost na bol bila manja. Stopalo bi se umakalo u toplu mešavinu životinjske krvi i bilja, kako bi smekšalo, a zatim bi se odsekli nokti na nogama, kako bi se sprečila infekcija.

Kako bi se pripremile, devojke su išle na masažu stopala. Za sprečavanje rasta, prsti su se savijali ka dole, dok ne dotaknu tabane, a zatim se pritiskali dok ne puknu. Tokom ovog postupka, nije bilo anestezije, a devojke su trpele užasan bol. Kada se prsti slome i saviju pod taban, cela noga bila je zatezana unazad kako bi luk stopala takođe pukao i time omogućio početak pravog podvezivanja.

Nakon završenog podvezivanja, krajevi tkanine bi se zašili, kako bi sprečili otpuštanje. Proces sušenja bi dodatno smanjio zavoje, te su jače zatezani. Kako bi kosti zarasle na pravi način, stopala su se redovno prala i pregledala. Naime, potapana su u posebne smese, koje su pomagale odumrlom tkivu da otpadne. Nakon tretmana, ponovo bi se uvijala i stezala, svaki put sve čvršće.

Podvezivanje stopala je moglo prouzrokovati i teške infekcije i gangrenu. Život sa takvim stopalima bio je bolan. Žene nisu mogle normalno da hodaju ni da rade.

Ovo “savršeno” stopalo imalo je oblik lotosovog pupoljka – otuda i ime, odnosno bilo je okruglo i zaobljeno na peti, dok su prsti prelazili u šiljak, a sva težina na veliki prst.