Čime smo zaslužili priručnike o seksualnom obrazovanju dece?

26/04/2017, 13:23

Čime smo zaslužili priručnike o seksualnom obrazovanju dece?

Kao još jedan deo reforme pre svega obrazovnog sistema u nastavnom programu pojavilo se i seksualno obrazovanje. Ova reforma zajednička je za sve nivoe obrazovanja – od predškolskog, preko osnovnog do srednjeg obrazovanja.

Podjednako se Obrazovnim paketima o seksualnom obrazovanju obraća pažnja na decu od tri godine kao i na tinejdžere u srednjim školama. A da li je zaista neophodno učiti decu koja su tek prohodala i naučila da pričaju šta je to seksualno nasilje objašnjavajući im detaljno sve od intimnih delova tela, preko prijatnih/neprijatnih dodirivanja i ljubljenja, šta sve to nasilje može da podrazumeva, ili je ovde zapravo reč o nečemu drugom? Zvuči previše da bi bilo samo briga o deci i njihovoj zaštiti s obzirom na to da smo i do sada preživeli bez tog dela obrazovanja – a odjednom je potrebno da se ono u potpunosti integriše u nastavni plan i program više predmeta.

Zahvaljujući “Stručnom uputstvu za primenu obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama” može se zaključiti da je za ovaj deo obrazovanja neophodno odmah pronaći mesta i vremena u okviru časova srpskog/maternjeg jezika, nastave iz predmeta Svet oko nas, Priroda i društvo, časova Fizičkog i Građanskog vaspitanja, Biologije, Sociologije, Ustava i prava građana i Psihologije.

Zlostavljanje informacijama o borbi protiv zlostavljanja

Jedno je boriti se protiv svake vrste zlostavljanja kako dece, tako i odraslih, ali s obzirom na to da su deca ipak kategorija za sebe (i to veoma osetljiva kategorija!) – trebalo bi i njihovoj zaštiti pristupiti sa mnogo više pažnje i mnogo više obzira. Zar i priča o intimnim delovima tela, neprijatnim dodirivanjima, osećajima koji se bude u telu i drugim stvarima koje dete ne može u potpunosti da razume i koje mogu samo da deluju zbunjujuće za jednu mladu/malu osobu – nije neka vrsta zlostavljanja?

Učenje o seksualnom nasilju mora podrazumevati i učenje o seksualnom činu – šta ono predstavlja, kako se odvija i slično – ali bi takav materijal za predstavljanje deci trebalo ostaviti za period kada ona to mogu da razumeju na pravi način i kada one neće predstavljati izvor (potencijalnih) frustracije – jer su to ipak teme koje razlikuju odrasle od dece.

Pogledajte: Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom za osnovne i srednje škole u Srbiji, kao i Obrazovni paket za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom za predškolske ustanove u Srbiji, roditelje i staratelje.

Upravo učenje dece o seksualnom činu, o homoseksualizmu kroz različite ilustracije i slikovito objašnjene situacije, ali i “bombardovanje” definicijama i objašnjenjima pojmova za koje sigurno u tako ranom periodu u životu ne moraju da znaju (kao što su ženski kondom, analni i oralni seks i slično) čine ove Obrazovne pakete zabrinjavajuće uznemiravajućim, sa čim su se složili i mnogi roditelji i nastavnici (među kojima se nalaze i oni koji imaju stariju ili mlađu decu).

Ali i ako je potrebno uvesti seksualno obrazovanje zarad prevencije i zaštite dece od seksualnog nasilja – zar to ne bi moglo da se uradi na bolji način? Ako su na ovom programu radili stručnjaci, kako se navodi, među kojima su i predstavnici ministarstva prosvete, ali i prosvetni radnici i roditelji – zar nisu mogli bolje da ga prilagode našem društvu, kulturi i tradiciji? Zar nije moglo da se iz drugog ugla priđe ovom problemu i da se kroz krucijalne (i ne previše slikovite) definicije spomene sve što je potrebno da deca i tinejdžeri znaju o seksu, pa samim tim i o (potencijalnom) seksualnom nasilju, a da se članovi porodice, koji su ovde spomenuti u mnogim negativnim kontekstima (češće kao neprijatelji nego prijatelji dece) – prikažu kao ljudi sa kojima je potrebno imati iskren i otvoren odnos, da su to ljudi u koje bi trebalo imati poverenja i koji ne žele da povrede druge članove svoje porodice (u ovom slučaju decu) umesto što se o njima priča kao o onima koji decu dodiruju i “cmaču po licu i glavi”?

Izopačenost ovog načina na koji se rešava problem koji je evidentan širom sveta ogleda se i u tome što gotovo ni na koji način nije prilagođen našoj tradiciji i našem društvu, dok individualizam dece (koja su tek u početku svog razvoja) uopšte i ne postoji. Pa zar su svi trogodišnjaci ili svi srednjoškolci isti (kako kod nas tako i širom sveta)?

26/04/2017, 13:23

Komentariši:

Vaša email adresa neće biti objavljena.
Sva polja su obavezna*