Ne insistirajte na tome da budete pozitivni – negativne emocije nas mnogo toga uče

Povezane objave

• Naučnici korak bliže ka kontrolisanju energije dobijene iz nuklearne fuzije 02/02
• Orbitalni prostor oko Zemlje mora biti zaštićen upozoravaju naučnici 25/04
• Ove namirnice izbegavajte ako imate sindrom hroničnog umora 21/02

Oslanjanje na teška osećanja može vam pomoći da pronađete put napred.

Pre osam godina, kada je Vitni Gudman bila novokvalifikovana terapeutkinja koja je savetovala pacijente obolele od raka, učinilo joj se da se pozitivno razmišljanje „veoma forsira“, kako u njenoj profesiji, tako i u široj kulturi, kao način da se ljudi bolje nose s problemima. Nije bila ubeđena da su floskule poput „Pogledajte to s vedrije strane!“ i „Sve se dešava s razlogom!“ pravi odgovor za sve one koji pokušavaju da nekako srede nered koji imaju u životu. Između nje, njenih prijatelja i njenih pacijenata, „svi smo mislili: ’Biti pozitivan je jedini način da se živi kvalitetnije’, ali smo se zbog toga zapravo osećali nepovezano i, na kraju, još gore.“

Ovo joj je ostalo aktuelno u mislima i 2019. godine, otvorila je Instagram nalog, @sitwithwhit, kao tonik inspirativnim citatima koji dominiraju na društvenim mrežama. Njeni postovi su uključivali: „Ponekad su stvari teške zato što su samo teške, a ne zato što si nekompetentan…“ i „U redu je žaliti se na nešto na čemu si zahvalan“. Krenulo je: „radikalno poštena“ psihoterapeutkinja iz Majamija sada ima više od 500.000 pratilaca.

Da li je optimizam uvek najbolja opcija?

Nova knjiga Gudmanove, Toxic Positivity, proširuje ovo razmišljanje, kritikujući kulturu, posebno rasprostranjenu u SAD i šire na zapadu, koja nas je programirala da verujemo da je optimizam uvek najbolji. Svoje korene u SAD ona vuče do religije iz 19. veka, ali je posebno u porastu od 1970-ih, kada su naučnici identifikovali sreću kao krajnji životni cilj i počeli da rigorozno istražuju kako da je postignu. U skorije vreme, wellness pokret, religija za agnostičku generaciju, uključio je instruktore fitnesa i joge koji propovedaju o zahvalnosti. Svi to na neki način praktikujemo. Kada tešimo prijatelja, pretvaramo se u uporne “lovce na srebro” i zaključavamo sopstvene teške misli u male kutije u kutu našeg mozga, jer je njima neprijatno nositi se sa svim tim, i verujemo da je nemilosrdno raspoloženje jedini put napred. Biti pozitivan, kaže Gudman, postao je „cilj i obaveza“.

Toksična pozitivnost je među osvežavajućim novim talasom knjiga koje pokušavaju da poprave ravnotežu prihvatanjem moći „negativnih“ emocija. Njihovi autori teško da su grupa mrguda koja se zalaže za to da budemo jadni. Međutim, oni su ubeđeni da oslanjanje na osećanja, a ne na potiskivanje, uključujući žaljenje, tugu i strah, donosi veliku korist. Put ka dobrom životu, vidite, popločan je suzama i namrštenim obrvama, kao i osmehom i smehom. „Mislim da mnogi ljudi koji se fokusiraju na sreću i svu važnost pozitivnih emocija, pogrešno shvataju ljudsku psihologiju“, kaže Pol Blum, profesor psihologije na Jejlu i autor knjige The Sweet Spot, koja istražuje zašto neki ljudi tražite bolna iskustva, poput trčanja ultramaratona i gledanja horor filmova. „U dobro proživljenom životu trebalo bi da imate mnogo manje negativnih nego pozitivnih emocija, ali ne bi trebalo da imate nula negativnih emocija“, dodaje Danijel Pink, autor knjige „Moć žaljenja“. „Progoniti ih je loša strategija.“

Strah i tuga su prirodni odgovor na svet u ovom trenutku

Tajming ovih novih radova, koji takođe uključuje podkast Helen Rasel (nakon njene istoimene knjige) „Kako biti tužan“, nije slučajnost. U svetlu pandemije i sada sukoba u Ukrajini, čini se banalnim sugerisati da je pozitivna perspektiva sve što nam je potrebno. Snažne negativne emocije – strah, anksioznost i tuga, prirodni su odgovor na ono što se trenutno dešava širom sveta i ne bi trebalo da ih poričemo.

Ovi autori žele da znate da su „negativne“ emocije, u stvari, korisne. Rasel govori o tome da je tuga emocija koja „rešava probleme“. Istraživanje s Univerziteta Novog Južnog Velsa pokazuje da može poboljšati našu pažnju na detalje, povećati istrajnost, promovisati velikodušnost i učiniti nas zahvalnijim za ono što imamo. „To je emocija koja nam pomaže da se povežemo s drugima“, dodaje ona. „Mi smo ljubazniji, bolji ljudi na neki način kada smo tužni.“

Teže je argumentovati žaljenje, što je možda najzločestija emocija na svetu, ali Pink je igra. Od malih nogu nas upućuju da nikada ne trošimo energiju na kajanje. Fraza „bez žaljenja“ je ispisana na koži, na vozilima i majicama. Naizgled svaka poznata osoba ima dosetku o životu „bez kajanja“.

Pink kaže da sve pogrešno shvatamo. „Tetovaža ‘bez žaljenja’ je kao da imate tetovažu na kojoj piše ‘nema učenja'”, kaže on, koji je takođe bio pisac govora za Ala Gora, kada je ovaj imao izlaganje u Dalasu (Teksas). Zainteresovao se za ovu temu jer nije mogao da se otrese sopstvenog žaljenja zbog činjenice da, dok je bio student, nije bio ljubazan prema kolegama koji su bili isključeni na društvenim događajima. „Ako mi nešto smeta već mesec dana, godinu, ili u ovom slučaju 20 godina, to mi govori: „Hej, možda ne shvataš, ali ti je stalo do ljubaznosti“, kaže on. „Žaljenje pojašnjava šta nam je važno i uči nas kako da budemo bolji. To je moć ove emocije, ako se prema njoj ponašamo kako treba.”

Problem? Nismo naučeni kako da efikasno obradimo ove teške emocije. Dobra polazna tačka je da se upoznamo s ovim oseanjima tako što ćemo ih priznati i suočiti se s njima. Za to je potrebna praksa, kaže Gudman. „To može uključivati učenje kako se vaše emocije osećaju u vašem telu i kako ih nazvati. Kada smo u mogućnosti da damo ime nekom osećaju, to ga čini manje strašnim. A kada se nešto zna, možemo da shvatimo šta želimo da uradimo s tim.”

Kada smo u stanju da damo ime osećanju, to ga čini manje strašnim

Govoriti drugima o tome olakšava težinu. Žaljenje je sasvim prirodno, kaže Gudman. A njegovo artikulisanje nam pomaže da utvrdimo šta je to što nas muči, jer jezik pretvara ovaj „preteći oblak“ u „nešto konkretno“, kaže Pink. To otkrivanje može biti prijatelju, terapeutu ili potpunom strancu. U njegovoj anketi o žaljenju, 18.000 ljudi anonimno je podelilo svoja najveća žaljenja, dok Rasel predlaže sistem „prijatelja“, u kome s nekim sklapate recipročan dogovor da razgovarate o svojim brigama bez prekida.

Vaš sledeći korak će verovatno zavisiti od prirode i težine emocije. Da bi nam pomogao da se suočimo s tugom, Rasel zagovara boravak u prirodi. Kulturne aktivnosti takođe mogu pomoći. „Zvuči pomalo ’vau’, ali postoji mnogo studija o efikasnosti terapije čitanjem i gledanjem umetničkog dela, i o tome kako muzika može da promeni naše raspoloženje“, kaže ona. „Tužna muzika može da deluje kao pratilac kada se osećamo tužno, umesto da se osećamo niže. Mislim da je oslobađajuće kada se konačno predaš svemu tome.”

Pink, čiji je pristup malo strukturiraniji, pravi razliku između žaljenja zbog akcije (pogrešnih stvari koje ste počinili) i neaktivnosti (prilike koje nisu iskorišćene). Za oboje, morate se utešiti saznanjem da svi imaju nešto za čim žale, i priznati da vas ta jedina stvar ne definiše. „Ne gledaj na grešku kao da Sveti Petar na kapiji donosi konačnu presudu o tvojoj vrednosti“, kaže on, već kao „učitelj koji pokušava da te pouči“. On preporučuje da izađete van sebe i razmislite šta biste preporučili prijatelju da uradi u sličnoj situaciji, bilo da se radi o iskupljenju za prošla dela, da iskoristite novu priliku ili da se pobrinete da ne napravite sličan pogrešan korak u budućnosti.

Ono što je najvažnije, obrada negativnih emocija „na kraju bi trebalo da bude donekle produktivna“, kaže Gudman. Značenje: umesto da završite u ludilu, dok se vaša osećanja ponavljaju u petlji, „točkovi se okreću, uspostavljate veze, shvatate stvari“, kaže ona. To ne znači da morate da izađete iz toga osećajući se srećno ili s urednim rešenjem. „Ponekad jednostavno dođete do mesta gde kažete: ’To je bilo zaista teško, a sada je gotovo ili se više ne bavim time’“, kaže Gudman. „I ako mi se to ponovo pojavi, pozabaviću se time.“

Naginjanje negativnim mislima bi na kraju trebalo da vam ostavi osećaj ispunjenosti. Iako instinktivno možemo pomisliti da je ispunjenje naših dana samo radošću i uzbuđenjem san, „ako želimo da živimo smislen i svrsishodan život, mnogo bola će biti deo toga“, kaže Blum. „Ono što zaista želim je da ljudi mogu da uživaju u punom spektru ljudskog iskustva“, dodaje Gudman. Naoružani znanjem da to možete učiniti na metodičan način, nemojte se plašiti da pustite tamu unutra.