Surova stvarnost u srednjovekovnim bitkama koja nije prikazana u filmovima

Povezane objave

• Modna revija u pustinji 22/12
• Uzroci peruti koji nemaju nikakve veze s suvom kožom 13/03
• Dve reči koje zaposleni u Disney kompaniji ne smeju da kažu 12/01

Holivud je kreirao opšte mišljenje su srednjovekovni okršaji bili puni uzbudljivih, akcijom nabijenih sekvenci u kojima su vojnici izbegavali mačeve i probijali pancir poput putera. Nažalost, ti veliki režiseri su to veoma, veoma pogrešno shvatili.

Srednjovekovna bojna polja bila su preplavljena krvlju i brutalnošću, što se ne razlikuje mnogo od današnjih bojišta. Međutim, moderna tehnologija štiti naše vojnike od surove, jezive stvarnosti s kojom su se suočavale srednjovekovne vojske. Da li vas je prevarila neka od ovih holivudskih zabluda?

Prava borba mačevima bila je mnogo brutalnija

Holivudski filmovi angažuju koreografa, koji je tu da bi se uverio da svaka akciona scena izgleda i deluje „uzbudljivo“. Međutim, kada je u pitanju prava borba mačevima, sve opklade su bile pogrešne. Nije bilo lepe koreografije i pravila borbe; samo prljavi, jeftini trikovi i obilje rana koje često dovode do infekcije. U stvari, borbe mačevima su bile još ređe nego što mislite.

Mačevi se zapravo nisu koristili u bitkama

Razmislite o ovome: da li biste radije upali u bitku s hiljadama naoružanih ljudi koristeći slabašni mač ili džinovsku borbenu sekiru? Ako je vaš odgovor borbena sekira, onda razmišljate kao svaki borac iz srednjeg veka. Mačeve su obično sakupljali bogataši. Prave vojske su koristile buzdovane, topuze, ratne čekiće i drugo slično oružje. Naravno, to ne znači da neko drugo oružje nije bilo dobrodošlo…

Strele nisu s neba padale na neprijatelje

Da li ste zaista mislili da će neka vojska potrošiti toliki broj strela uludo? Nema šanse. To ne znači da armije nisu koristile „salve“. Međutim, takav potez je uvek bio strateški namenjen manjim, ograničenim grupama vojnika. Da li ste ikada primetili kako strelice u filmovima zvuče kao meci koji padaju? Izvinite, ali sve je to samo zbog dramatičnog efekta.

Strelice treba da ostanu na mestu

Nije nas briga da li imate velike, ispupčene mišiće i robusnost bika, iščupati strelu iz tela nije samo teško, već i opasno. Strelice su dizajnirane da se zaglave duboko u vama. Čak i medicinski radnici imaju problema da ih uklone. Osim toga, vađenje bodljikave strele može dovesti do krvarenja ili teške infekcije.

Vojske se nisu tek tako sudarale jedna o drugu

Zašto imate komandante ako ćete samo pustiti da se vaše vojske „slupaju“ jedna u drugu? Toliko puta smo videli ovu scenu u filmovima, da je gotovo bogohulno reći da to nije istina. Ipak, u stvarnom ratu, komandanti su koristili inteligentnu taktiku, šaljući male grupe ljudi u isto vreme, ciljajući na osetljive mete kao što su vojnici u bekstvu. Ovo je mnogo bolji način da sačuvate svoje borce i izbegnete skupe zamene.

Udarci u okretu baš i ne funkcionišu

Da li ste ikada primetili kako je vojnik u filmovima često okružen grupom napadača, da bi ga oni napadali jedan po jedan? U slučaju da napadači ipak pojure odjednom, on ima trik u rukavu — fensi pokret oko svoje ose, koji ih sve zbriše jednim udarcem! Da. To se naravno ne dešava u stvarnosti. Okrenite se na srednjovekovnom bojnom polju i bićete satrti ratnim čekićem. Takve pokrete sačuvaj za plesni podijum, vojniče!

Ubijanjem svih vaših neprijatelja možete izgubiti novac

Otkup. Tu leži pravi ratni novac. Srednji vek je svedočio o počecima modernih zakona o ratovanju, uključujući i kažnjavanje bezumnog ubijanja. Odjednom, održati svoje zatvorenike u životu značilo je mogućnost otkupa za visoku cenu. Što je viši rang osobe koju biste uhvatili, više novca biste zaradili. Ovo je u velikoj meri promenilo taktiku za one koji su bili glavni, pošto su oni pretvoreni u glavne mete.

Svako je morao da se bori sa šlemovima na glavi

Filmovi vole da pokažu lepa lica svojih glumaca. Međutim, u pravoj borbi, najbolje je bilo da tu zgodnu „njušku“ uvek čuvate zaštićenom. Vojnici nikada nisu išli u bitku bez odgovarajuće opreme za glavu. U stvari, studije leševa su otkrile da je većina vojnika umrla od rana na nogama ili rukama, jer su im glave mahom bile bezbedne, osim ako neprijatelj ne dođe u veoma blizu s izuzetno tankim bodežom, što je bilo neverovatno retko.

Oklop je oklop sa razlogom

Zašto smo se trudili da nosimo oklop ako su protivnici mogli samo da ga preseku kao nož kroz meki sir? U Holivudu vole da cepaju vojničke kostime koje su tako naporno pravili, ali to je jednostavno nerealno. Vojnici su morali da uđu u blisku borbu sa specijalnim bodežima koji su bili dugački, tanki i sposobni da prođu kroz najmanje otvore u oklopu. Udaranje po nozi topuzom izgleda kao lakša opcija, zar ne?

Oklop nije bio nerazumno težak, ali je mogao biti slab

U filmovima se čini kao da vojnici moraju da se pretvore u „Neverovatnog Hulka“ samo da bi hodali okolo u tim teškim oklopima. Međutim, oni su bili neverovatno raznovrsni i laki za kretanje. Da nisu, vojnici ne bi gubili vreme noseći ih. Pancirna košulja od metalnih karika je težila negde između 15 do 30 kilograma, pri čemu je težina bila ravnomerno raspoređena na grudi, ruke i noge. Ovih dana vojnici nose dvostruko više samo na obuci!

Nažalost, ranjeni vojnici nisu brzo umirali

Da smo zaista videli realne prikaze bojnog polja na ekranu, velike su šanse da nikada više ne bismo išli u bioskop. Bojišta su, kao što će vam svaki vojnik reći, preplavljena telima boraca koji su ranjeni ali i dalje u pokretu. Ove povrede mogu biti fatalne, ali to ne znači da je smrt brza. Muškarci bi satima ležali u agoniji, čekajući poslednji dah među jaucima drugih na terenu. Preživeli bi često spasavali ove vojnike iz bede brzom, časnom smrću.

Rat je smrdeo… veoma

Nešto drugo što ne vidite predstavljeno na ekranu je mučan smrad bojnog polja. Ne samo da su vojnici osećali miris trulih leševa, već su bili i izgoreni barutom, umazani sadržajem povraćanja, urinom, izmetom, zapravo skoro svakom telesnom tečnošću koju možete da zamislite. Ovi mirisi bi se upili u njihovu odeću, kožu i kosu, zadržavajući se na njima mesecima.

Među vojnicima su bili konji, magarci i mazge

Čuli ste za konje koji trče u bitku… ali magarci? Da – magarci, mazge i još mnogo toga, korišćeni su za prevoz zaliha i municije tokom rata. Hiljade ovih životinja odvedeno je na bojno polje, a mnoge se nisu vratile kući. Bitka je uticala na njih baš kao i na svakog čoveka. Životinje su često doživljavale šok od granata, jer nisu znale da se sagnu kada bi krenula paljba iz topova. Gde su državni praznici za životinje veterane? Čekamo još uvek.

Napad na zidove zamka bio je poslednje sredstvo

Iako je prilično dramatična scena kada vojska puzi uz ivice zamka i obara ulazna vrata, ova taktika se retko koristila. Da bi izbegli gubitak vojnika, komandanti bi umesto toga izabrali da izgladnjuju ljude u okruženim utvrđenjima, onemogućujući dotok zaliha. Ovo bi moglo da potraje mesecima, a rezultati unutar zidina zamka bili su u najmanju ruku užasni.

Razbijanje formacije značilo je sigurnu smrt

Da biste ostali bezbedni na bojnom polju, najbolje je da se ne pretvarate da ste zvezda svog filma. Umesto da sami pobegnu, vojnici bi se skupili na terenu da bi napravili velike blokade. Neprijatelj bi tada napao na sve moguće načine, udarao bi grupu čekićima, ubadao osetljiva mesta iz neposredne blizine ili ciljao na izložene ekstremitete. Ne izgleda tako lepo kao koreografisana scena borbe, ali je mnogo efikasnija.

Vojske iz ranog srednjeg veka su brutalno napadale civile

Oni koji su najviše stradali od strane vojnika nisu čak ni drugi vojnici. Prepadi na civile bili su veoma česti u srednjem veku, jer nisu postojali međunarodni zakoni koji bi to sprečavali. Vojnici bi silovali žene, ubijali decu i porobljavali svakoga koga su smatrali korisnim. Na kraju, crkva je donela zakone koji su sprečili ove užasne pohode, ali čak i vojnici danas pronalaze načine da zaobiđu ta ograničenja.

Vitezovi se zapravo nisu ponašali viteški

Obično mislimo da su filmski vitezovi ljubazni, zaštitnički nastrojeni i hrabri. Međutim, u stvarnosti, vitezovi su bili samo momci u oklopima koje je neko sa krunom potapšao po leđima. Često su bili grubi, vulgarni i nemilosrdni, doprinoseći mnogim napadima na civile, što je kasnije zabranjeno ratnim ograničenjima. Pa ipak, vitezovi su po povratku kući tretirani kao (doslovno) kraljevi, a mnogi su pretvarani u omiljene folklorne likove.

Svi vitezovi, ne samo oni važni, bili su dobro naoružani

U Holivudu, seljaci se često vide kako ulaze u bitku samo sa vilama i mržnjom prema neprijatelju. U stvarnom životu, bilo je glupo trošiti bilo kakvu borbe željnu konjicu neefikasnim naoružavanjem. U stvari, većina pešadinaca je bila dobro naoružana, s tim što je njihov oklop bio manje efikasan.

Bitke na moru su se dešavale, ali ne s tonama projektila

Naravno, srednjovekovne pomorske vojske su napadale druge brodove, ali to nije bila topovska paljba na sve ili ništa koju vidite u svojim omiljenim filmovima. Cilj je uvek bio malo oslabiti neprijatelja kako bi se omogućilo ukrcavanje i „ručno“ ubijanje protivničke posade. Još bolje je bilo njihovo zarobljavanje i krpljenje kompletne štete na brodu, koji bi zatim postao ratni trofej. Pa ti budi gusar…

Mali prepadi bili su daleko češći

Džinovski prepadi nikada nisu bili „u trendu“. U stvarnim srednjovekovnim bitkama, vojske bi napadale u manjem obimu i ciljale bi gradove, utvrde i druga koncentrisana područja. Pored toga, branioci su bili obučeni da se brane od ovih malih napada, poznatih kao „mali ratovi“. I dalje mislimo da bi ovi mini pohodi bili odlični za kinematografiju. Vi u Holivudu, mogli biste da budete precizniji u dočaravanju srednjovekovnih bitaka, niko vas neće kriviti zbog toga.

Nisu sve zabave i igre bile baš tako zabavne

Srednjovekovni turniri su omogućavali vitezovima da se takmiče i pokažu svoje veštine u miru. Iako su to bile uglavnom igre, smrtni ishodi su bili mogući, kao kada je francuski kralj Anri II odlučio da se pridruži jednom turniru. Tokom borbe, iver s koplja njegovog protivnika probio je kralja kroz oko.

Borbena rutina

Ako nisu stradali u borbi, vitezovi su obično imali dobre šanse da provedu deo svog života u tamnicama. Bertran du Geklan je bio važan vitez za Francuze, koji je od 1370. do 1380. služio kralju Šarlu V. Kada su ga Britanci zarobili, kralj je platio otkup i naredio du Geklanu da se uputi u Španiju. Tamo su ga Britanci ponovo uhvatili i kralj je ponovo platio otkup za njega.

Spremni za bitku

Viteški borbeni oklop nije uvek izgledao tako kultno. Prvobitno, zaštitni materijal se postavljao samo na ključna mesta na telu. Uz protok vremena, nastala je bolja tehnologija, iako joj nisu svi imali pristup. Puni oklopi bili su samo za vitezove visokog statusa, a težili su dodatnih 20-25 kilograma.

Gubljenje glave (doslovno)

Evo jednog pozitivnog aspekta. Ako ste bili vitez i osuđeni na pogubljenje, smrt je obično bila brza. Odsecanje glave se smatralo časnim načinom za susret sa sudbinom. Često je ova egzekucija bila namenjena onima plemićkog statusa, odnosno vitezovima. Pa opet, nije svaki osuđenik tako lako prolazio…

Mračan kraj

Boriti se za život značilo je neizvesnost da li će se preživeti sledeća nedelja, ili čak sledeći dan. Pogledajmo škotskog junaka, Vilijama Volasa, čiji je život (otprilike) adaptiran u filmu „Hrabro srce“. Imao je sreću da je doživeo svoje srednje tridesete, a njegova sudbina uključivala je vešanje, kastriranje i vađenje utrobe.

Stradanje u mračnom srednjem veku

Posledice svih tih krvavih pobeda vitezova imale su neke vrlo moderne paralele. Bilo je dokaza da su patili od PTSP-a. Ovo su istraživači zaključili iz pisanja ser Žofroa de Šarnija, poznatog francuskog viteza, koji je detaljno opisao psihološke posledice profesije.

Lična kupovina

Čak ni najbolji borac nije bio potpun bez pouzdanog oružja. Mnogo puta su vitezovi morali sami da plaćaju mačeve i strele. Zapamtite, međutim, da je mogućnost plaćanja dolazila s vlasništvom nad zemljištem. To je značilo da vitezovi moraju da zarade novac negde drugde da bi nabavili svoje osnovne stvari ili bi zapali u ozbiljne dugove.

Opaka vojska

Godine 1337., engleski kralj Edvard III, pokušao je uz pomoć nove metode da pronađe ljude koji će se boriti za njega: regrutujući prilično nasilne ljude. Išao je tako daleko da je čak davao pomilovanje zatvorenicima. Možemo se samo zapitati koliko su se ti ljudi pridržavali kodeksa viteštva i reda.

Sveta potera

Od 1096. do 1291. crkva je podsticala krstaške ratove, nasilne napore da se obezbede sveta mesta na Bliskom istoku. Neki vitezovi su išli u pohod radi prestiža i materijalne dobiti, dok su drugi bili religiozni ziloti. Kada su hrišćanske vojske osvojile Jerusalim 1099. godine, osnovani su zloglasni vitezovi templari da bi zaštitili evropske hodočasnike. Njihove doživotne zakletve zahtevale su da se pridržavaju nekih ekstremnih pravila…

Templarsko nasleđe

Biti deo vitezova templara značilo je bez sumnje poštovati način života ovog reda. Ovi muškarci su se zaklinjali na čednost, što je uključivalo zabranu čak i ljubljenja majke. Retko su stajali u borbi, što je značilo da su se borili kroz krv, suze i znoj. I često su slati u bezizlazne situacije i klani.

Sticanje titule

Najlakši način da steknete vitešku titulu bio je biti sin etabliranog viteza. Međutim, jednostavno postojanje važnog oca nije vam automatski davalo titulu. Prvo, čovek je morao da odradi godine dosadne službe i pokaže svoju hrabrost na bojnom polju.

Penjanje uz lestvicu

Šta su ambiciozni vitezovi morali sve da izdrže? Dečak je morao da služi kao paž ili sluga ljudima istaknutog ranga, u kojima bi naučio ispravne manire. Zatim bi, kao štitonoša, pregledao oružje i oklop svog gospodara i možda stekao iskustvo na bojnom polju. Tek tada bi se smatrao vitezom.

Vlasnik imovine

Viteštvo je stizalo s davanjem zemlje u vidu nagrade. To je značilo da su vitezovi imali viši status od običnih seljaka, ali vlasništvo je dolazilo s izvesnom odgovornošću. Kad god bi ih njihov gospodar ili kralj pozvao na borbu, vitezovi su morali da odgovaraju. Moguće je da nisu dugo živeli da bi uživali u svojoj zemlji.

Razmaženi i pokvareni

Razmažena derišta su često ona rođena unutar plemstva, što nije iznenađujuće. Njima je bilo lakše da obezbede status viteza nego onima koji su morali vredno da rade na tome. Ako bi se mladi lordovi našli dovoljno visoko u srednjovekovnom klasnom sistemu, mogli bi vrlo lako očekivati da će imati beznačajne posledice zbog svog lošeg ponašanja.

Kršenje pravila

Srednjovekovni pisci su od vitezova pravili pobožne i časne borce koji su sledili svoje viteške kodekse. Međutim, oni su u stvarnom životu bili kao psi pušteni s lanca. Tokom Četvrtog krstaškog rata, ta poslušnost se nigde nije videla kada je papa Inoćentije III izgubio kontrolu nad svojim vitezovima i mogao je samo da gleda kako oni pljačkaju nesuđeni hrišćanski grad Konstantinopolj.

Labava sedla

Džefri Plantagenet II, vojvoda od Bretanje, bio je još jedan primer koliko su viteška nadmetanja bila opasna. Nije čak ni ubijen pravim oružjem. Umesto toga, navodno je vojvoda od Bretanje bio zbačen sa svog konja tokom meča, da bi ga ovaj nasmrt zgazio.

Spiralni pomagači

Vitezovi su bili primorani da postanu dešnjaci, izvinite, levoruki, a arhitektura u srednjem veku je odražavala tu činjenicu. Stepeništa u dvorcima, primera radi, uvek su se penjala u smeru kazaljke na satu. Na taj način, svaki osvajač koji bi se penjao gore, došao bi u situaciju da mu je desna ruka, kojom drži mač, bila ometena centralnim stubom.

Ciljajte izdaleka

Viteški oklop je zaista bio robusan, ali često nedovoljno. Kada je stvoren arbalest, čelični samostrel s čvrstim namotajem, ovo novo oružje se pokazalo moćnim i smrtonosnim. Dobro oklopljeni vitezovi mogli su da se pogode s udaljenosti do 300 metara! To nije bila jedina mana pločastog oklopa.

Nedostatak zaštite

Viteški oklop je dizajniran da zaštiti svog nosioca od oštrica s kojima bi se susretao u borbi. Međutim, mnoga od ovih metalnih odela ograničavaju kretanje i imaju tendenciju da postanu nepodnošljivo vruća, što predstavlja rizik od povreda. Naravno, kada su u ratne igre uvedeni barut i topovi, oklop nije baš dobro prošao.

Nesreća

Da ste živeli za uzbuđenje koje donose bitke, onda viteštvo ne bi pružalo onoliko koliko biste se možda nadali. Većinu vremena je to značilo da živite veoma, veoma dosadnim životom. Da nisu pozivani u bitke, vitezovi bi jednostavno mogli da služe selu u ulozi vođe u seljačkoj zajednici. Imali su mnogo bizarnih običaja i zakona koje je trebalo da nadgledaju.

Dvorske ljubavi

Pošto su srednjovekovni brakovi mahom formirani radi političke dobiti, ljudima na dvoru je bio potreban izlaz da izraze svoja romantična osećanja. Ovo je bila „dvorska ljubav“, sistem koji je omogućio kraljevskoj porodici da pokaže naklonost prema svojim simpatijama, dok u isto vreme brak ne bi patio zbog toga.

Neuredan razvod

Najpopularniji način za rešavanje ozbiljnog supružničkog spora u Nemačkoj bilo je suđenje direktnim duelom. Nesrećni supružnici bi izašli u ring i borili se jedni protiv drugih, poštujući još jedan bizarni niz pravila vezanih za nesporazume.

Čelo u stilu „piste za muve“

Srednjevekovne žene su mrzele kosu. Svoja čela su smatrale centralnom atrakcijom lica. Da bi privukle više pažnje na ovu osobinu, neke bi čupale obrve i trepavice. Najposvećenije bi čak počupale kosu u oval.

Dvorske lude

Ovi ljudi su imali jedinstvenu privilegiju da kažu skoro sve. Šta god da su rekli, tretiralo se kao šala, pa su neki čak iznosili svoje političko mišljenje pred kraljevskom publikom.

Praznik budala

Tokom Januarskog praznika budala, viši i niži slojevi su menjali mesta. Kralj loše vladavine krunisan je tokom ovog burnog festivala. Bilo je parada, komičara, pevanja i dosta pića.

Plavuše

Još jedan važan ženski trend bila je plava kosa. Anđeli su bili prikazani kao plavušani, a žene su to želele da oponašaju. Kada bi postigle željenu nijansu, nosile su opalne ogrlice da dodatno okupaju svoju kosu svetlošću.

„Je li to pega?“

Mladeži, pege i belezi su bili povezani sa veštičarenjem u to vreme. Postojale su razne masti i kućni lekovi za posvetljavanje ili pokušaj da se rešite „ružnih“ fleka.

Lečenje bolesti dodirom

Jedna od mnogih bolesti koje su poharale Evropljane bilo je Kraljevo zlo, vrsta tuberkuloze koja se pojavila u vidu crnih čireva na vratu. Sve do 1700-ih verovalo se da je jedini lek dodir kraljevske ruke. Međutim, to nije bio posebno efikasan tretman.