Ko je smislio brzu hranu?

Povezane objave

• Iznenađujući benefiti žvakaćih guma 07/11
• Oni su stvarni! 04/04
• Milenijumski Soko od lego kockica 05/05

Brza hrana i kiosci brze hrane odavno su deo savremenog društva i sve većem broju je ovo način ishrane svakog dana. A kada i kako je nastala brza hrana?

Mnogo onoga što danas znamo ili imamo potiče od naroda sa veoma dugom tradicijom, kao što su na primer Rimljani. Upravo su oni zaslužni i za postojanje brze hrane, odnosno “hrane za poneti”.

Ovakav način ishrane bio je sastavni deo života Rimljana koji su na kioscima na ulici kupovali slane grickalice ili neku ozbiljniju hranu, kao što je kobasica ili pržena riba. Na putu do Koloseuma, gde će gledati borbe gladijatora, Rimljani su kupovali nešto što će prezalogajiti, ili nešto što će ih držati sitim do kuće, nakon što su proveli vreme kupajući se u svojim čuvenim kupatilima.

Prodavci brze hrane nisu imali lak posao, jer se brzom hranom hranilo 50 miliona ljudi. Ovo je bio razlog i za nestašicu hrane, ali se za to pobrinuo prvi rimski car Oktavijan August (63. p.n.e. – 14. n.e.). On se potrudio da na vreme nabavi dovoljno namirnica i napravi zalihe pšenice, ulja, vina i na taj način uticao na način ishrane svih njegovih podanika.

Rimljani su ujutru imali doručak, odnosno jentakulum (ientaculum) koji se sastojao od slanog hleba, sušenog voća, jaja i mleka ili vina. Prandijum – ručak su Rimljani najčešće jeli u nekom od termopolija koji predstavljaju preteču današnjih restorana brze hrane. Osim u termopolijima, ručali su i u popinima (popimae) – vinskim bistroima, koji su pored toga bili i kockarnice i bordeli.

Na banketima, koji su se održavali predveče, posluživala su se različita jela (od paunovog jezika do pečenih puhova) koja su bila namenjena bogatim Rimljanima, dok su ostali jeli čorbasta jela od povrća u kojima je retko bilo po koje parče mesa.

Rimljani su žito nabavljali iz Egipta tokom cele godine, a prevoz od po 500 tona ove namirnice bilo je pod nadzorom države i predstavlja jedan od najranijih primera saradnje privatnog i državnog sektora. Car je jedini mogao da nabavlja hranu i naloži da se ona dopremi u državu.

Osim žita, Rim je uvozio i ulje, meso i vino. Rimski imperatori su često imali priliku da jedu različita egzotična jela, ali su najviše voleli voće i povrće, pa je tako Tiberije najviše voleo da jede krastavac, dok je August uživao jedući šparglu.

Zahvaljujući ugljenisanim ostacima hrane, koji su pronađeni u Herkulaneumu – gradu uništenom kada i Pompeja – u erupciji Vezuva 79. godine, može se videti da su Rimljani začetnici ne samo mediteranske kuhinje, nego i “globalizacije hrane”. Oni su vino uvozili iz Galije i sa Kipra, ulje iz Andaluzije, med iz Grčke, a garum – fermentisani riblji sos iz Portugala.

U Starom Rimu hrana je bila veoma važna, pa je car Dioklecijan (284-305) uveo strogu konktrolu cena. Veliki deo namirnica bio je dostupan skoro svim stanovnicima Rima, ali je, na primer piletina bila veoma skupa, pa su je jeli samo oni bogatiji Rimljani.

Pekar koji je imao dnevnu zaradu od 50 srebrenjaka, da bi kupio dva pileta morao je da izdvoji 60 srebrenjaka, 30 bi morao da da ukoliko želi da kupi litru vina iz Napulja, 12 srebrenjaka koštalo je 300 grama svinjetine, a 25 smokava mogao je da kupi za četiri srebrenjaka.