Varjaška garda: Vikinzi koji su činili elitne jedinice vizantijskih careva

Povezane objave

• Još jedna “Noć knjige” širom Srbije 14/12
• Čovek je glavna pokretačka sila procesa evolucije u današnje vreme 18/03
• Na današnji dan – 10. januar 09/01

Vekovima su Vikinzi putovali iz cele Skandinavije da bi se pridružili elitnoj Varjaškoj gardi, koja je štitila istočnorimskog cara i grad Konstantinopolj (Carigrad).

Ovi avanturistički nastrojeni Skandinavci su možda najpoznatiji po pljačkanju Zapadne Evrope i time što su prvi Evropljani koji su kročili na tlo Severne Amerike. Međutim, oni su takođe igrali ključnu ulogu u Vizantijskom carstvu, gde je odabrana grupa ratnika pod nazivom Varjaška garda, štitila cara u Carigradu stotinama godina.

Odani, žestoki i naoružani dvostranim sekirama, ovi ratnici su patrolirali hodnicima Velikog dvora, pratili cara u rat i održavali red na ulicama. Za svoju službu su bili ekstravagantno nagrađivani, a jedan od njih je čak postao i kralj Norveške.

Poput mnogih elitnih jedinica, Varjaška garda je na kraju postala žrtva promene vlasti. Ipak, stotinama godina su njeni pripadnici slovili za jedne od najstrašnijih boraca na svetu.

Formiranje Varjaške garde

U praskozorje doba Vikinga, oko 800. n.e., veći deo ovih heterogenih nordijskih ratničkih grupa, jurišao je na obale Engleske. Međutim, neki od njih su otišli ​​na istok. Primamljeni arapskim srebrom, plovili su rekama istočne Evrope, trgujući i pljačkajući usput..

Neki od ovih Vikinga su se naselili u istočnoj Evropi. Zvali su se Rus, ili Kijevska Rus, što se otprilike prevodi sa staronordijskog kao „oni koji veslaju“. Njihova moć je u međuvremenu rasla, dok su vođe počele da uzimaju slovenska imena.

Oko 978-980. došlo je do spora između sinova kijevskog kneza Svjatoslava I. U borbu protiv svoje braće, Vladimir I Kijevski je pozvao 6.000 ratnika iz obližnje Švedske. Ne samo da su mu ovi vojnici pomogli da osvoji region, već su postavili i temelje Varjaške garde.

Manje od decenije kasnije, Vasilije II iz Vizantijskog carstva, zamolio je Vladimira za vojnu pomoć, neophodnu da savlada dva potencijalna uzurpatora na presto. Vasilije je čak ponudio ruku svoje sestre da bi ojačao odnose, sve dok je Vladimir bio spreman da pređe na hrišćanstvo.

Vladar Kijevske Rus je pristao da pošalje svoje ratnike. Što se hrišćanstva tiče, on je dugo tražio religiju koja bi mu pomogla da „modernizuje“ svoj narod, a s druge strane nije želeo da uvede islam jer je nalagao zabranu konzumiranje alkohola.

„Piće predstavlja radost za Ruse, mi ne možemo da postojimo bez tog zadovoljstva“, navodno je rekao Vladimir.

Postao je hrišćanin i poslao je svojih 6.000 nordijskih ratnika u Konstantinopolj, gde je njegova strašna vojska ubrzo postala poznata kao Varjaška garda.

Kako su Vikinzi zaštitili Vizantijsko carstvo

Varjaška garda je izvršila uticaj čim je pristigla u Vizantiju (Romejsko carstvo). Povodom toga, istoričar Dž. Dž. Norič kaže: „Krajem decembra 988., crnomorske osmatračnice su uočile prvu od velikih flota vikinških brodova na severnom horizontu… i 6.000 krupnih divova se iskrcalo. Nekoliko nedelja kasnije, Nordijci, predvođeni samim Vasilijem, prešli su moreuz pod okriljem tame.

Napali su već prvog dana… zamahujući svojim mačevima i borbenim sekirama bez milosti, dok nisu stajali do članaka u krvi. Mali broj njihovih neprijatelja je uspeo da pobegne, spasavajući živu glavu.”

U drugom izveštaju o napadu Varjaške garde navodi se da su Vikinzi „sa zadovoljstvom isekli svoje neprijatelje na komade“.

Nakon što je Vasilije razbio svoje rivale, odlučio je da zadrži Vikinge. Ubrzo su ih prozvali Varjazi, verovatno od staronordijske reči var koja je značila „pouzdanje u“, „vera (u)“ ili „zavet vernosti“. Labavo se prevodi kao „ljudi zaveta“.

Varjazi su postali Vasilijevi telohranitelji, vršili su ulogu policije i tamničara, i pratili su cara u rat. A strašna Varjaška garda ostavljala je pečat gde god da se pojavila. Arapski putopisac, Ahmad Ibn Fadlan, zapisao je da „nikada nije video tela tako savršena kao njihova“.

Fadlan je pisao da su ratnici bili „visoki kao palme, svetli i crvenkasti, ne nose ni tunike ni kaftane. Svaki čovek nosi ogrtač kojim pokriva polovinu tela, tako da je jedna ruka nepokrivena. Oni nose sekire, mačeve, bodeže i uvek ih imaju pri ruci.”

Jedan vizantijski hroničar ih je okarakterisao kao „zastrašujuće i po izgledu i po opremi“, dodajući da su „napadali s bezobzirnim besom i nisu marili za sopstveno krvarenje i rane“.

Ponekad njihov posao nije bio toliko uzbudljiv. Vikinzi su stajali na straži u veličanstvenoj Aja Sofiji, gde je jednom ratniku postalo toliko dosadno da je svoje ime urezao u mermer.

Međutim, za druge, služenje u carevoj elitnoj sili popločalo je put ka bogatstvu i moći. Harald Hardrada (Lepokosi), koji je pobegao iz Norveške u Kijev nakon neuspešnog pokušaja njegovog polubrata da zauzme presto, služio je u Varjaškoj gardi od 1034. do 1043. Nagomilao je toliko bogatstva kao ratnik da se vratio u Norvešku i postao kralj.

Isto tako, ratnik po imenu Boli Bolason završio je svoju turneju gardiste kao bogat čovek. Prema Sagi o Laksdaeli, Bolason se vratio kući umotan u ljubičaste haljine izvezene zlatom. Njegovi sunarodnici sa strahopoštovanjem nazivali su ga „Elegantnim Bolijem“.

Zaista, prema staroskandinavskim sagama, mnogi ratnici su se vraćali kući puni nakita i skupe svile. Delom to mogu da zahvale u najmanju ruku čudnom zakonu, koji im je dozvoljavao da opljačkaju carevu riznicu kada bi ovaj umro.

„U noći smrti svog suverena, imali su nesvakidašnje pravo da otrče u carsku riznicu i uzmu onoliko zlata koliko su mogli da ponesu sa sobom“, objasnio je istoričar L. Braunvort. „Ovaj običaj je omogućio većini Varjaga da se penzionišu kao bogati ljudi.“

Služenje u Varjaškoj gardi, pod uslovom da preživite, izgledalo je kao siguran put do bogatstva.

Ipak, dani Varjaške garde bili su odbrojani. Iako su se hrabro i žestoko borili, njihova moć je počela da opada u 11. veku.

Transformacija i pad vizantijske Varjaške garde

Svet Varjaške garde pretrpeo je velike, dramatične promene tokom vekova. Nakon normanskog osvajanja 1066. godine, u kojem je Vilijam Osvajač zauzeo Englesku, prognani anglosaksonski ratnici su masovno otišli ​​u Carigrad. Njihovo prisustvo promenilo je sastav ratničkog sloja.

S druge strane, neiskusni, novi članovi garde, suočili su se sa žestokim neprijateljima. Poraženi su dok su branili Dirahijum u Dalmaciji 1081. godine, a takođe nisu uspeli da potisnu snage Četvrtog krstaškog rata 1204. Sasvim je moguće da su umorni ratnici položili oružje kada su videli da su Vizantinci poraženi.

Od tog trenutka, Varjaška garda je većinu svog vremena provodila čuvajući palate ili zatvore, ne boreći se u stvarnim sukobima. Njihov broj se smanjivao a njihova služba je počela da zastareva, što je bilo jasno kada je Otomanski sultanat osvojio Carigrad 1453. godine, najavljujući kraj Vizantijskog carstva.

Do tada su većinu Varjaške garde činili Anglosaksonci, ne Nordijci.

Ipak, stotinama godina predstavljali su čudno, zastrašujuće prisustvo na ulicama Carigrada. Visoki, svetle puti i kose i naoružani do zuba, ovi vikinški ratnici promenili su tok istorije kada su u ruke uzeli oružje boreći se za Vizantijsko carstvo.

Iako su njihovi slavni dani možda izbledeli iz istorijskih knjiga, tragovi ovih ratnika postoje u samom Carigradu. Grafit urezan u Aja Sofiju, samo nekoliko jednostavnih runa, deluje kao podsetnik na nekadašnje prisustvo Varjaške garde u ovom gradu.