Živimo u dobu otpada zatrpani đubretom ali to može da se promeni nabolje

Povezane objave

• Prijave za festival dokumentarnog filma u toku 11/02
• Rešenje kombinovanog testa – 2016! 17/06
• Raste broj gladnih, ali se i sve više hrane baci 16/03

U istoriji ljudskog roda imamo kameno doba, bronzano doba, parno doba, informatičko doba… Međutim, trenutno najsveprisutniji znak antropocena nije neki novi materijal koji menja pravila igre, već je to smeće.

Oko proizvodnje đubreta se vrti način života modernog čoveka, to je motor globalne ekonomije.

Otvorivši se pred tekući klimatski samit Cop26, Waste Age izložba je moćan poziv na buđenje, ne toliko za potrošače koliko za proizvođače, trgovce na malo i što je najvažnije zakonodavce. Nije zamišljena da bude šamar povodom kupovine kafe „za poneti“ na putu do muzeja ili zbog zaboravljanja da ponesete platnenu torbu, već se radi o pogledu na svet koji otvara oči kada je reč o razmerama problema, ukazujući ujedno na ljude koji rade na genijalnim rešenjima.

Stvaranje otpada kao zamajac ekonomskog rasta

Izložba je započela korisnim podsetnikom da ovde nismo došli slučajno. Ljudi nisu sami po sebi rasipnička stvorenja. Kultura bacanja je bila nešto što smo morali da naučimo, i zaista, to je izbor u smislu životnog stila, koji se od sredine 20. veka pa nadalje plasirao kao dekadentna praksa nakon posleratne štednje. To je bila smišljena suprotnost u odnosu na filozofiju „napravi i popravi“. Jedna reklama iz šezdesetih godina veliča čuda novonastale polistirenske šolje: „Novo i veoma moderno! ’Čaša’ za zabavu u kojoj jednostavno uživate… i bacite je“. Visi pored plastične vrećice iz osamdesetih, na kojoj su odštampani opisi mnogih prednosti u odnosu na papir. Ko je mogao da pretpostavi da će svet četiri decenije kasnije  trošiti više od miliona plastičnih kesa u minuti.

Stvaranje otpada, dugo je bilo primarni zamajac rasta ekonomije. Istorija sijalice je zanimljiv primer. Tokom dvadesetih godina prošlog veka, sijalice su bile do te mere dugotrajne da su se smatrale komercijalno neodrživim. General Electric, Philips i drugi su 1924. osnovali kartel Phoebus, s ciljem da standardizuju očekivani životni vek sijalica na 1.000 sati, što je manje u odnosu na prethodnih 2.500 sati. Tako se rodila kltura planske zastarelosti, koja u naše vreme dostiže svoj vrhunac. Prošle godine, Apple je pristao da plati do 500 miliona dolara sudskog poravnanja, nakon što je optužen da namerno usporava starije modele telefona, kako bi podstakao potrošače da kupiju novije.

Dragoceni otpad

Upečatljiva instalacija Ibrahima Mahame ukazuje na to gde takva elektronika završava. On je podigao džinovski zid od starih TV monitora, na kojima se puštaju klipovi iz Agbogbošija u Gani, dugi niz godina najveće deponije elektronskog otpada na svetu, gde sakupljači sekundarnih sirovina spaljuju električne kablove da bi došli do bakarne žice i drugih plemenitih metala. Mahama im je naložio da izliju dobijeni metal u formu rama TV ekrana, koji uokviruje snimak u kojem se prikazuje ovaj toksični proces. Scene su očajne, ali poruka je jasna: otpad je dragocen.

Oko sedam odsto svetskih zaliha zlata je zarobljeno unutar postojećih elektronskih uređaja, što znači da, prema nekim procenama, do 2080. najveće rezerve ovog metala neće biti pod zemljom, već u opticaju u okviru postojećih proizvoda. Štaviše, jedna tona izvađene rude zlata daje tri grama metala, dok se recikliranjem jedne tone mobilnih telefona dobija 300 grama ovog dragocenog metala. Dakle, deponije smeća su novi „rudnici“ budućnosti, bogati resursima.

Na mnogo načina, „otpad“ predstavlja kategorizacionu grešku, jer je vrlo često izuzetan materijal, koji je jednostavno potcenjen. Izložba Waste Age uključuje dizajnere koji već sada rade na demonstriranju kako bi mogla da izgleda budućnost „nadzemnog rudarstva“, istražujući kako se objekti i zgrade mogu demontirati a njihovi delovi ponovo koristiti. Upravo na tome radi pionirska belgijska grupa Rotor, tim arhitekata koji su osnovali kompaniju za rušenje, kako bi pažljivo uklonili materijale i komponente iz zgrada predviđenih za rušenje.

Njihovo skladište u Briselu prepuno je svega, od mermernih ploča do starih lampi, plena onoga što oni nazivaju „gradsko šumarstvo“. Ideja je prikazana zajedno s projektima renoviranja, koji su delo francuskih arhitekata Lacaton & Vassala, za koje rušenje predstavlja „gubitak energije, gubitak materijala, gubitak istorije i čin nasilja“. U vreme kada je predviđeno da se globalni građevinski otpad udvostruči na 2,2 milijarde tona godišnje do 2025., njihovi zajednički pozivi da se ponovo upotrebi ono što već imamo, ne mogu biti hitniji.

Budućnost je u mogućnosti popravke

U sferi robe široke potrošnje, mogućnost ponovne upotrebe podržavaju firme poput iFikita, onlajn globalne platforme za popravke koja objavljuje besplatne popravke i bavi se prodajom rezervnih delova i alata, poput odvijača za  rastavljanje iPhonea. Od 2003. godine, lobira kod vlada za zakone o popravljivosti s izvesnim uspehom. Francuska, koja je prva zemlja u Evropi koja je primenila Indeks popravljivosti, usvojen u januaru, zahteva od proizvođača da pruže jasne informacije o mogućnosti popravke pametnih telefona, laptopova, mašina za pranje veša, televizora i kosilica, i da svojim proizvodima daju ocene od 10. iPhone 11 možda uključuje neke reciklirane elemente retke zemlje, ali je dobio ocenu popravljivosti 4,5 od 10.

Svet posle ere otpada

Poslednji deo izložbe ide dalje od popravljanja i reciklaže, da bi se zamislio svet „posle otpada“, gde se materijali uzgajaju, a ne izvlače iz zemlje. Redovni posetioci izložbi dizajna možda su upoznati sa čudima izolacije koje omogućavaju konopljin beton ili micelijum, ali ova izložba uključuje zaista blistav niz inovacija, od elektronskih ploča rastvorljivih u vodi od prirodnih vlakana, do „morskog kamena“, materijala nalik betonu napravljenog od izmrvjenih školjki. Takođe je predstavljena Sonyjeva ambalaža napravljena od bambusa i šećerne trske (utisnuta, a ne štampana, kako bi se uštedelo na boji), Notpla kesice na bazi morskih algi za tečnosti i začine, zamena su za polistiren od suncokreta, a nova vrsta kože napravljena od kokosove vode, pored stvari napravljenih od algi, kukuruzne ljuske i organske pulpe svih vrsta.

Takva biorazgradiva rešenja imaju svoje zamke: koliko puta ste bacili plastični kontejner u kantu za reciklažu, pre nego što ste shvatili da se radi o biljnom materijalu koji se može kompostirati? I da li da ide u kantu za kompost ili na deponiju? Ponašanje i rutina ljudi će morati da se prilagode da bi se suočili sa hrabrom novom bio-budućnošću. „Naš estetski senzibilitet će se možda morati prilagoditi“, stoji u katalogu izložbe. „Posle skoro jednog veka uvažavanja tvrdog-glatko-sjajnog savršenstva plastike, možda ćemo početi da prihvatamo nepravilnosti, nesavršenost, propadanje i raspadanje.“

Vaš budući organo-laptop se možda neće pregrevati, usporavati niti će mu biti potrebna zamena baterije. Međutim, umesto toga može početi da buđa.