S napretkom tehnologije mnogo dobijamo ali u isto vreme dosta i gubimo

Povezane objave

• Savršen piling – od tri sastojka! 24/04
• Kako ojačati pluća? 21/03
• Šef Airbusa kaže da je vodonik ultimativna solucija kao avionsko gorivo ali još uvek na “dugom štapu” 18/02

Nikada se nismo više oslanjali na internet, ali neki ljudi i dalje naručuju DVD diskove i kupuju CD plejere. Zašto? Zato što osećaju da smo u digitalnoj eri izgubili više nego što to možda shvatamo.

Postoji dosta ljudi, posebno u starijoj populaciji, koji uopšte ne koriste usluge „striminga“, i tu se ne radi o izrazu luditskog fundamentalizma, kako se to može činiti na prvi pogled. Ovde treba da imamo na umu da postoje osobe koje se dobro sećaju vremena pre interneta, koje imaju u sebi izvestan osećaj gubitka, posebno iz razloga što je virtuelni svet doveo do relativizacije mnogih životnih stvari, pa i vrednosti.

Kada čuju frazu „postoji aplikacija za to“, ti ljudi će mahom upitati „da li uopšte treba da postoji?“.

Oni imaju sposobnost da vide velike promene unutar mnoštva malih. Oni uviđaju da se sve više gubi jednostavna ljudska navika gledanja kroz prozor, o pamćenju brojeva telefona da ne govorimo.

Mark Zakerberg je nedavno najavio rebrendiranje Facebooka u Meta i premijerno predstavio pakao virtuelne stvarnosti koji kompanija naziva metaverzumom. Svi mi očajnički pokušavamo da ostanemo u toku sa stvarima, ali da li nam je to uopšte potrebno, budući da se (pre)često radi o čistom gubitku vremena?

Ono što nikada ne radimo je da se odmaknemo malo i kažemo: „Čekaj malo, šta radim ovde? Kako je ovo funkcionisalo ranije?“ I ono što je potpuno ludo je da smo se tako brzo na sve navikli. Usvojili smo sve moguće nove navike i potpuno zaboravili kako smo se nekada kretali, bukvalno, kako smo se kretali. Kako smo to radili kada nismo imali GPS? O da, nekada smo imali te ogromne mape na preklapanje koje nikada niste mogli pravilno da presavijete. Ali mi smo to zaboravili. Niko ih više ne koristi. I niko ne zna kako da stigne bilo gde bez elektronskog uređaja.

Ključni deo bihejvioralne i psihološke revolucije interneta je dosada, čije je odsustvo radikalno promenilo detinjstvo (što svaki roditelj zna). Pre samo nekoliko kratkih decenija, odrasli su smatrali da je određena količina dosade poželjna, čak je i ohrabrujući, jer je primoravala decu da vežbaju svoju maštu i domišljatost.

Dosada ima svoju funkciju. Očigledno je da ne volimo kada nam je dosadno, ali kada nemate ulaz, generišete izlaz. Tako postajete snalažljivi. Međutim, sada imate konstantan pristup informacijama, zabavi, alatima za skretanje pažnje i gubljenje vremena poput igrica, a sve ove stvari ciklično ulaze, dolaze i odlaze, ne dozvoljavajući vam prazan prostor da nešto kreirate ili bar samostalno obradite.

Koliko smo samo vremena proveli na zadnjem sedištu automobila svojih roditelja dosađujući se „do bola“. Nismo imali šta da radimo. Međutim, mozak bi nam lutao i razmišljali bismo o raznim stvarima. Sada, svako dete u kolima ima svoj uređaj i sluša svoju muziku ili sopstvenu audio-knjigu ili sopstvene podkastove, ili igra video igricu, ili prelistava društvene mreže, ili snima milion i jednu svoju sliku…

Na zaokružen način, ovo nas dovodi do osećaja da većina nas živi pred stalnom publikom, od čega nemamo nikakve koristi. Svi glume da žive emotivnim životima poznatih ljudi, da stalno moraju da reaguju na ovaj svet koji je mnogo veći od stvarnog ljudskog sveta u kojem bi inače živeli. To je zaista emocionalno i psihološki teško izdržati.

Pre nekog sastanka na slepo, možemo „izguglati“ osobu, što čitavu situaciju lišava tajanstvenosti i iznenađenja, pa makar ono bilo i neprijatno. Isključujući mogućnost da „izgubimo“ često znači i da ne dolazimo do sopstvenih (neophodnih) otkrića, što ima svoje prednosti.

Evo možda modernog paradoksa: prihvatamo internet jer izgleda da uveliko povećava našu autonomiju, ali svet na mreži nam uskoro daje osećaj da, kada je u pitanju ono što nam nudi, uopšte nemamo smislenih izbora. Jedino što treba učiniti je odbaciti staro, prihvatiti novo i živeti s posledicama.

Međutim, imamo mogućnost da kažemo: „Ne želim taj proizvod, ne moram da plaćam preko usluge mobilnog plaćanja, ne treba mi PayPal. Ne moram da kupujem knjige od onlajn prodavca. Postoje i drugi načini za obavljanje ovih ili onih stvari. To se naziva izbor. Pa ipak, iz nekog razloga, s ’viškom tehnologije’, zaboravljamo da imamo kontrolu.“