Snažne kišne oluje su pustošile Zemlju u dalekoj prošlosti

Povezane objave

• Prvi u svetu: U Kini napravljen deo autoputa sa solarnim panelima 05/01
• Tajna iza “inkognito” prozora u pretraživaču 13/05
• Ishrana mesom ipak nije bila tako važna u ljudskoj evoluciji 27/01

Drevnu Zemlju su vrlo verovatno pustošile gigantske kišne oluje

U dalekoj prošlosti, Zemlja je možda doživela ogromne kišne oluje široke stotinama kilometara, koje su izbacivale preko 30 centimetara kiše po kvadratnom metru za samo nekoliko sati.

Istraživači su modelirali nekoliko epoha ekstremne vrućine na našoj planeti. Reč je o vremenima kada je površinska temperatura bila oko 320 Kelvina (47 Celzijusa), kada bi sušne cikluse smenjivale poplave izazvane obilnim kišama.

Ciklus o kojem govorimo je „novo i potpuno neočekivano atmosfersko stanje“, kaže tim koji stoji iza nove studije. Ne samo da može poboljšati naše razumevanje prošlosti i budućnosti Zemlje, već može da informiše i objasni zapažanja egzoplaneta izvan našeg Sunčevog sistema.

„Ako biste danas pogledali veliki deo dubokih tropa, negde uvek pada kiša“, kaže klimatolog Džejkob Sili s Univerziteta Harvard u Masačusetsu.

„Međutim, otkrili smo da bi u ekstremno toplim klimatskim pojasevima moglo biti više dana bez kiše bilo gde u ogromnom delu okeana. Onda bi, iznenada, ogromna oluja buknula preko skoro celog domena, izbacajući ogromnu količinu vode. Sve bi utihnulo par dana i zatim se ponovilo“.

Istraživači su napravili niz simulacija, u nekim slučajevima povećavajući temperaturu za 54 stepena Celzijusa višu nego što je trenutno na Zemlji. Testirana su i povećanja atmosferskog CO₂ (do 64 puta više od sadašnjih nivoa) i povećanja intenziteta sunčeve svetlosti.

Temperaturni skokovi te veličine stvaraju nešto što je poznato kao „inhibicioni sloj“, sloj blizu Zemljine površine uzrokovan zagrejanom atmosferskom vodenom parom, koja sprečava da se konvektivni oblaci dižu i formiraju kišne oblake. Ovaj sloj zatim zadržava isparavanje zarobljeno blizu površine.

Istovremeno, toplota koja se gubi u svemiru uzrokuje nastanak oblaka u gornjim slojevima atmosfere. Kiša iz ovih oblaka isparava pre nego što dotakne površinu, zbog prevelike toplote, pa voda u sistemu nastavlja da se akumulira. Ovo isparavanje na kraju razbija inhibicioni sloj, izazivajući poplavu koja može trajati satima.

„To je kao punjenje ogromne baterije“, kaže Sili. „Imate masivno hlađenje visoko u atmosferi i masivno isparavanje i zagrevanje blizu površine, koji su odvojeni ovom barijerom.“

„Ako nešto može da probije tu barijeru i dozvoli površinskoj toploti i vlažnosti da prodre u hladnu gornju atmosferu, to će izazvati ogromnu kišnu oluju.“

U jednoj simulaciji, istraživači su zapazili više padavina tokom šest sati nego što neki tropski cikloni u SAD izazovu tokom nekoliko dana. To je puno vode. Kada se pusti, „atmosferska baterija“ se puni i ciklus se ponavlja.

Konvekcija staklenika prikazana u ovoj studiji je u nekim aspektima slična onome što se već vidi u velikoj ravnici SAD, izveštavaju istraživači, ali u mnogo dramatičnijem obimu.

Koliko god da je klimatska kriza strašna, niko u ovom trenutku ne predviđa tako ogromne skokove temperature kada je Zemlja u pitanju. Međutim, istraživanje je važno za razumevanje za šta je Zemljina klima sposobna, kao i za mapiranje budućnosti naše planete kroz milione godina, dok Sunce i dalje da sija.

„Ova studija je otkrila bogatu novu fiziku u okviru klime koja se samo malo razlikuje od današnje Zemlje iz planetarne perspektive“,  kaže ekolog Robin Vordsvort sa Univerziteta Harvard.

„To postavlja velika nova pitanja o klimatskoj evoluciji Zemlje i drugih planeta na kojima ćemo raditi još mnogo godina.“