Restauracija uništenih ekosistema uz pomoć uvođenja 20 vrsta velikih sisara

Povezane objave

• Vežbanje tegovima nije rezervisano samo za bodibildere 08/03
• Prvi znaci da kućne biljke pate – šta uraditi? 29/03
• Istorija venčanica u proteklih 100 godina 05/12

Ogromna područja degradiranih ekosistema mogu biti vraćena u nešto što bi bilo blizu njihovog nekadašnjeg sjaja, i to ponovnim uvođenjem samo 1-3 životinjske vrste, a studija koju finansiraju Ujedinjene nacije identifikovala je 20 velikih sisara koji bi, uvedeni na odgovarajuća mesta, mogli da obnove veći deo sveta.

Neke vrste igraju veliku ulogu u svom lokalnom okruženju, što njihov gubitak čini posebno razornim. Ono što je značajno i važno je da kada je vrsta lokalno, a ne potpuno izumrla, ponovno uvođenje populacije s drugih mesta može proizvesti spektakularno pozitivne rezultate.

Ponovno uvođenje nekoliko vukova u Jelouston park je možda najpoznatiji primer.

Dr Karli Vin iz neprofitne organizacije RESOLVE određena je od strane Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu da predvodi tim koji identifikuje životinje s potencijalom da izvrše najveći pozitivan uticaj na prirodu. U časopisu Ecography, tim otkriva 13 sisara biljojeda i sedam predatora, koji bi mogli da vrate u život veći deo prirode koju smo upropastili. Prednosti jedne vrste u izvesnoj oblasti, mogu se proširiti kroz lanac ishrane do te mere da čak i beskičmenjaci u zemljištu postanu bogatiji i raznovrsniji.

„Naši rezultati pružaju i nadu i mogućnosti za preokretanje procesa iscrpljivanja netaknutih grupa faune“, rekla je Vin.

Da bi utvrdili šta je potrebno za restauraciju, autori su prvo uporedili moderna okruženja s uslovima od pre 500 godina, pre nego što su interkontinentalna putovanja i industrijska revolucija izazvali gubitak lokalnih vrsta. Otkrili su da samo 16 odsto sveta ima netaknute zajednice divljih sisara, a samo 6 odsto je u sličnom stanju kao pre 1500. godine.

Koliko god da ovo deluje tužno, tim je zaključio da se proširenje teritorije od 54 posto na kojoj se nalaze netaknute zajednice sisara, može postići relativno lako, uglavnom na krajnjem severu i delovima Afrike i Južne Amerike. U radu je identifikovano 30 ekoregija koje autori smatraju najvećim prioritetom za ovakav program.

Čak i u Evropi, gde je široko rasprostranjena degradacija otišla najdalje i traje najduže, odgovarajuće lokacije dabra, bizona, irvasa, vuka i risa mogle bi doneti transformaciju. Samo vuk i divlji konj mogli bi da obnove velike delove Azije.

Ovi primeri, pored nilskih konja, geparda i lavova u Africi, mogu izgledati relativno očigledni, ali rad takođe identifikuje potencijal manje poznatih vrsta kao što su dama gazela (Nanger dama) i cesebe antilopa (Damaliscus lunatus lunatus).

Gazela dama je kritično ugrožena, a mnoge druge životinje na listi su u najmanju ruku u opasnosti. Njihovo ponovno uvođenje u izvesne ekosisteme moglo bi da im obezbedi njihov opstanak, ali bi se benefiti proširili na mnoge pandane nižeg profila.

„Naše preporuke možda još uvek nisu prikladne svuda na terenu, lokalne procene će pružiti uvid da li, na primer, pritisci lova ili nedostatak adekvatne baze plena, znače da je potrebno rešavanje drugih pitanja pre nego što započne program ponovnog uvođenja“, rekao je koautor Džo Gosling iz UNEP-a.

„Međutim, naši nalazi pokazuju da postoje ogromna područja u svetu koja bi mogla biti pogodna za obnovu populacije velikih sisara ako se primene olakšavajući faktori.“

Obnova ključnih vrsta često može biti od suštinskog značaja za oživljavanje domorodačkih kultura i može imati koristi čak i za gradsko stanovništvo. Primera radi, hiljade malih brana dabrova pružaju efikasniju kontrolu poplava i suša od modernog inženjeringa.

Prednosti ponovnog razvoja divljeg sveta sežu daleko od samog očuvanja vrsta. Zdravi ekosistemi obično sadrže više ugljenika od degradiranih, tako da programi poput ovih imaju potencijal da se bore protiv klimatskih promena, iako se još uvek raspravlja o tome u kojoj meri.

Ponovno uvođenje mesojeda je često kontroverzno zbog toga što navodno predstavljaju pretnju po stoku i smatraju se opasnim za ljude, čak i tamo gde ima malo dokaza o bilo kakvim incidentima. Biljojedi, s mogućim izuzetkom nilskih konja, koji se smatraju najsmrtonosnijim sisarima u Africi, obično se suočavaju sa manjim otporom.

Međutim, bez kontrole lova i drugih pretnji, svako ponovno uvođenje će verovatno biti kratkog veka.