Dramatične promene u cirkulisanju vode na našoj planeti

Povezane objave

• Mit ili istina: spavanje sa mokrom kosom je štetno? 27/07
• Ispostavilo se da su „beskorisne mrlje prašine“ gradivni blokovi svih genoma kičmenjaka 04/11
• Teslagram: Patent srpskih naučika koji menja bezbedost i zaštitu 03/01

Način na koji cirkuliše voda na Zemlji se dramatično menja i to mnogo brže nego što smo predvideli.

Slatka voda kruži od okeana preko vazduha i oblaka do reka i nazad u okeane. Ovo stalno premeštanje može nam dati iluziju izvesnosti. Slatka voda će uvek dolaziti iz česme, zar ne?

Nažalost, to nije zagarantovano. Klimatske promene menjaju mesta akumulacije vode na kopnu, pri čemu suvlje oblasti postaju sve sušnije, a vlažne oblasti postaju još vlažnije.

Istraživanje objavljeno u časopisu Nature otkriva da se ciklus cirkulisanja vode menja brže nego što smo mislili, što je uočeno na osnovu promena u okeanima.

Ovaj nalaz podvlači sve hitniju potrebu da se okonča emisija gasova s efektom staklene bašte, pre nego što se ciklus cirkulisanja vode promeni do neprepoznatljivosti.

Ako ovo zvuči ozbiljno, i jeste. Naša sposobnost da iskoristimo slatku vodu čini moderno društvo mogućim.

Ciklus cirkulisanja vode se već promenio

Kako se Zemlja zagreva, ovaj ciklus je počeo da se intenzivira po šablonu „mokro-postaje-vlažnije-suvo-postaje suvlje“.

To znači da sve više slatke vode napušta suve regione planete i završava u vlažnim regionima.

Kakve bismo posledice mogli da imamo? Nevreme će biti intenzivirano. U relativno sušnim predelima suše će biti ozbiljnije i češće. U relativno vlažnim područjima, imaćemo ekstremnije oluje i poplave.

Pomislite na megasušu koja pogađa zapad Amerike, na poplave bez presedana u Nemačkoj, ili na povećanje obilnih padavina u gradovima poput Mumbaja.

Ova promena se već dešava. U svom značajnom izveštaju za 2021, Međuvladin panel UN-a za klimatske promene (IPCC) se oslanjao na ovo sve aktuelnije istraživanje, kako bi zaključio da klimatske promene već izazivaju dugoročne promene u ciklusu cirkulisanja vode.

Promene koje vidimo su samo početak. Tokom narednih nekoliko decenija, ovo intenziviranje moglo bi znatno otežati ljudima da dođu do pouzdanih zaliha slatke vode u velikim delovima planete.

Zabrinjavajuće je što, iako znamo da se ciklus intenzivira, ne znamo u potpunosti koliko intenzivno i koliko brzo. Tu na scenu stupa okean.

Kako koristiti okean u službi merenja kiše

Glavni razlog zašto je teško direktno meriti promene u ciklusu cirkulisanja vode je taj što nemamo dovoljno merenja padavina i isparavanja na našoj planeti.

Na praktičnom nivou, veoma je teško postaviti trajne kišomere ili posude za isparavanje na 70 odsto površine naše planete prekrivene vodom. Osim toga, kada procenjujemo promene na duži rok, potrebna su nam merenja od pre nekoliko decenija.

Rešenje do kojeg su naučnici došli jeste da koriste okean. Mnogi možda ne shvataju da okean može biti manje ili više slan u zavisnosti od regiona. Primera radi, Atlantik je u proseku slaniji od Pacifika.

Zašto? Odgovor leži u kiši. Kada slatka voda pada u vidu kiše na okean, ona razblažuje morsku vodu i čini je manje slanom. Kada voda ispari sa površine, so ostaje, povećavajući salinitet.

To znači da možemo da koristimo bolje zabeležene promene u salinitetu okeana kao neku vrstu merača kiše za otkrivanje promena ciklusa vode.

Ranija istraživanja su koristila ovaj metod za praćenje promena u salinitetu na površini okeana. Ovo istraživanje je pokazalo da se ciklus cirkulisanja vode dramatično intenzivira.

Nažalost, okean ne ostaje miran kao konvencionalni kišometar. Struje, talasi i kružne vrtložne struje održavaju vode okeana u stalnom kretanju. Ova neizvesnost je ostavila znak pitanja koliko je zapravo tačna veza između saliniteta i promena u okviru ciklusa cirkulisanja vode.

Kao odgovor, razvili smo nove metode koje nam omogućavaju da precizno povežemo promene u salinitetu okeana s promenama u delu ciklusa kretanja vode, koji pomera slatku vodu iz toplijih u hladnije regione.

Naše procene pokazuju kako se širi ciklus kretanja vode menja u atmosferi, iznad kopna i kroz okeane.

Šta je ustanovljeno u okviru novog istraživanja? Ekvivalent količine slatke vode 123 puta veći od vode Sidnejskog zaliva, prešao je iz tropskih u hladnije oblasti od 1970. godine. To je procenjeno na 46.000 do 77.000 kubnih kilometara vode.

Ovo je u skladu sa intenziviranjem ciklusa vode do 7 odsto. To znači do 7 odsto više kiše u vlažnijim područjima i 7 odsto manje kiše (ili više isparavanja) u sušnijim područjima.

Ovo je na gornjem kraju procena utvrđenih u nekoliko prethodnih studija, koje su sugerisale intenziviranje bliže 2-4 odsto.

Nažalost, ovi nalazi ukazuju na to da se potencijalno katastrofalne promene u ciklusu vode mogu približavati brže nego što se ranije mislilo.

Kakva bi bila budućnost sa izmenjenim ciklusom kretanja vode?

Ako naš ciklus cirkulisanja vode postaje intenzivniji i brži, to znači oštrije i češće ekstremne suše i obilnije padavine.

Čak i ako svetske vlade ispune svoj cilj i zadrže globalno zagrevanje na plafonu od 2℃, IPCC predviđa da ćemo i dalje trpeti ekstremne događaje u proseku 14 odsto snažnije u odnosu na osnovni period od 1850-1900.

Neki ljudi i ekosistemi će biti pogođeni teže od drugih, kao što je prošlogodišnji izveštaj IPCC jasno pokazao. Na primer , mediteranske zemlje, jugozapadna i jugoistočna Australija i Centralna Amerika, postaće sušniji, dok će monsunski regioni i polovi postati vlažniji (ili snežniji).

U suvim oblastima pogođenim ovim promenama ciklusa kretanja vode, možemo očekivati da vidimo stvarne pretnje održivosti gradova, osim ako se ne uvedu alternative kao što je desalinizacija.

Šta da radimo? Već znate odgovor

Decenije naučnih istraživanja su pokazale izuzetno jasnu vezu između emisije gasova staklene bašte i porasta globalnih temperatura, što zauzvrat pokreće intenziviranje ciklusa kretanja vode.

Ovo je još jedan razlog zašto moramo što je brže moguće krenuti ka neto nultim emisijama da bismo smanjili štetu koju nanose klimatske promene.

Promene u ciklusu cirkulisanja vode, koje smo primetili u velikoj meri su posledica starijih emisija, od sredine 20. veka i ranije. Od tada smo dramatično povećali emisiju štetnih gasova.

Šta će uslediti u potpunosti zavisi od nas.