Da li je Zemlja inteligentna?

20/02/2022 20:53

Povezane objave

Pre skoro jednog veka, revolucionarna ideja o biosferi dobila je uporište u nauci.

Definisana kao kolektivna aktivnost celokupnog života na Zemlji, biosfera kao tapiserija delovanja svakog mikroba, biljke i životinje, imala je duboke implikacije na naše razumevanje planetarne evolucije. Ovaj koncept podrazumeva da život deluje kao moćna sila koja oblikuje kako se planeta menja tokom vremena, uporedo sa drugim geološkim sistemima kao što su atmosfera, hidrosfera (voda), kriosfera (led) i litosfera (kopno).

U suštini, život ima sposobnost da otme evoluciju Zemlje i, možda, upravlja njenom sudbinom. Biosfera nam govori da jednom kada se život pojavi u svetu, taj svet može zaživeti svoj sopstveni život.

Da li planeta ima sopstveni “um”?

Ova ideja je prvo bila šok za mnoge istraživače. Tokom godina, međutim, postala je centralni deo nauke o Zemlji, duboko utičući na to kako vidimo život u interakciji s našom planetom i našu ideju o tome kako bi život mogao da utiče na druge planete u univerzumu. Kako se naše razumevanje uticaja biosfere produbljivalo, to je takođe ukazalo na provokativno pitanje, jedno mnogo manje istraženo: ako planeta sa životom ima sopstveni život, može li i ona imati svoj sopstveni um?

Doduše, svaki pojam planetarnog uma može izgledati kao neka New Age „fascinacija“. Inteligencija se obično shvata kao nešto što se dešava u pojedinačnim glavama, i obično te glave sede na ramenima životinja poput ljudi. Međutim, tokom protekle dve decenije, dokazi o kolektivnoj, distribuiranoj inteligenciji pojavili su se u širokom spektru stvorenja i zapanjujućoj raznolikosti, često u oblicima koji su potpuno drugačiji od našeg uobičajenog shvatanja „pametnog“. Pčele i drugi društveni insekti, na primer, jasno pokazuju dokaze kolektivne inteligencije. Jedna pčela drži samo malu količinu informacija o svetu, ali njena kolonija u celini zna i reaguje na okolinu. Ili, razmislite o korenskim sistemima drveća, koji se međusobno povezuju kroz podzemne niti gljivica, stvarajući neku vrstu šumskog nervnog sistema. Takve gljivične mreže omogućavaju šumama koje se protežu stotinama milja da prepoznaju i reaguju na promenljive uslove. Na ovaj način, neki su postavili neku vrstu „zelenog uma“ raspoređenog u prostoru i vremenu.

Korišćenje kolektivne inteligencije u cilju opstanka

Ići tako daleko da se objasni kolektivna inteligencija celokupnog života na planeti je, doduše, smela upotreba ovog koncepta. Čovečanstvo se nalazi u najprestižnijem trenutku u evoluciji kako nas samih, tako i naše planete. Otkrili smo da univerzum vrvi od svetova, od kojih bi mnogi mogli ugostiti život, pa čak i inteligenciju. U isto vreme, naš svet je u opasnosti, uhvaćen u klimatsku krizu, izazvanu našim navodnim napretkom kao civilizacijom.

Hajde da počnemo tako što ćemo definisati planetarnu inteligenciju u smislu spoznaje, sposobnosti da znamo nešto o tome šta se dešava i da delujemo na osnovu tog znanja. Pošto je nauka već pokazala da određeni živi sistemi kolektivno reaguju na svoje okruženje, smatramo da je planetarna inteligencija kolektivni odgovor života na promene u stanju cele planete. Ne zanima nas bilo kakav odgovor. Ono što je važno je stavljanje kolektivne pameti u kontekst koristi najosnovnije kolektivne svrhe života: opstanku. Kako mi to shvatamo, planetarna inteligencija se meri sposobnošću života na planeti da se trajno održi.

Da budemo jasni, spoznaja nije svest. Ne zamišljamo da neka vrsta planetarnog superbića donosi samosvesne odluke za svet o tome koja vrsta mu se najviše dopada i koji fudbalski tim će ispasti sledeće subote. Umesto toga, rudimentarniji oblik reagovanja koji imamo na umu može se pratiti u svim granama života na Zemlji, daleko izvan ljudi i drugih stvorenja koja pokazuju samosvest. Više od same reprodukcije, neki naučnici sada vide sposobnost organizama da se „samoproizvode” i „samoodržavaju” u promenljivim uslovima kao obeležje života. Uzmimo ćelijsku membranu, koja se stalno mora obnavljati kroz radnje koje je uključuju ili ćelija umire. Membrana je i proces i proizvod napravljen od strane ćelije koja omogućava ćeliji da nastavi da živi, što, zauzvrat, znači stvaranje više procesa i proizvoda koji održavaju membranu.

Biosfera

To je čudan ciklus „kokoške i jajeta“ koji omogućava život. Na ovaj način, planetarna inteligencija je ono što naučnici nazivaju „složenim sistemom“. To je gusta mreža povratnih informacija i interakcija koja se pojavljuje kao fenomen višeg nivoa iz aktivnosti ziliona igrača nižeg nivoa, poput mikroba. Kolektivni rezultat, za planete koje zaista postižu inteligenciju, je da život ne osuđuje sam sebe na smrt tokom vremena.

Sve ovo može zvučati kao skok, ali pojmovi o planetarnoj spoznaji sežu do ideja koje su prvo rodile koncept biosfere. Kada je ruski geofizičar Vladimir Vernadski prvi put počeo da naglašava termin biosfera 1926. godine, video ga je kao silu koja sakuplja i redistribuira Sunčevu energiju. Otimajući Zemljin osnovni energetski tok, život je poveo evoluciju planete u potpuno nove pravce, koji bi bili nemogući u mrtvom svetu. Vernadski je mislio da je život uvek imao određeni stepen kognitivne aktivnosti, čak i pre nego što su se ljudi pojavili, što je nazvao „kulturna biogeohemijska energija“.

Gaja i noosfera

Decenijama kasnije, još jedna značajna ekološka hipoteza podigla je interes. Teorija Gaje, još uvek osporavana ideja koja je pomogla da se stvori moderna nauka o Zemlji, predlaže da se život održava tako što oblikuje planetarne sisteme kako bi Zemlja bila nastanjiva. Ideju su predstavili Džejms Lavlok i Lin Margulis kasnih 1970-ih, a Margulis je posebno imao ekspanzivni pogled na kolektivnu inteligenciju. Čak i na svetovima koji su imali samo mreže mikroba koji utiču na nežive planetarne sisteme, neki oblik planetarne inteligencije joj je bio dat. Margulisove revolucionarne studije o životu mikroba uverile su je da je njihova kolektivna aktivnost na planetarnom nivou „pametna“ (to jest, održavala je planetu pogodnom za život) na način na koji Vernadski nije mogao da zamisli.

Jednom kada se pojavi inteligentna vrsta, Vernadski, Lavlok i Margulis su uvideli mogućnost novih pravila između života i planete. Vernadski je nazvao novi domen koji proizilazi iz inteligentnog života kao noosferu (noo je grčki za „razlog“). Noosfera se pojavila kao plod misli koje su prekrivali planetu u okviru tehnologije, što je potom dovelo do snažnih promena u ponašanju Zemlje. Na ovaj način, Vernadski je predvideo fenomene poput interneta i klimatskih promena. Nažalost, nije uspeo da zamisli kako bi plodovi razmišljanja inteligentnog života mogli da istrunu.

Ako ljudi prežive, čeka ih četvrta faza evolucije

Korisnost definisanja planetarne inteligencije u smislu opstanka je u tome što ona nudi način da se proceni napredak života na bilo kojoj planeti. To nas tera da se zapitamo: Šta se mora dogoditi, u smislu evolucije, na planetama koje razvijaju robusnu biosferu i održive tehnološke civilizacije da bi život na ovim planetama opstao? Iako smo do sada ograničeni na veličinu uzorka samo jedne poznate planete koja održava život u svemiru, Zemljin primer bi mogao biti poučan. U novom radu koji detaljno izlaže teoriju planetarne inteligencije, predlažemo da život na planeti može kolektivno da evoluira kroz četiri različita stanja, od kojih svako ima različite nivoe inteligencije planetarnih razmera. Svaka od ovih faza usmerava sudbinu planete na različite načine. Zemlja je prošla kroz tri, ali mi još nismo stigli do četvrte faze. I to je ono što nas dovodi u nevolje.

Prvo je ono što nazivamo „nezrela biosfera“. Život se na Zemlji pojavio pre najmanje 3,5 milijardi godina, milijardu godina nakon formiranja same planete. Tokom ovog ranog perioda, arhejskog eona, život još nije bio glavni planetarni igrač. Istraživači procenjuju da je arhejska biosfera bila manje od 5 odsto produktivnija (u smislu iskorišćavanja energije) kao danas. S tako niskim energetskim kapacitetima, život još nije mogao da vrši silu na atmosferu, hidrosferu ili druge planetarne sisteme da oblikuje njihovu evoluciju. Postojao je život, ali je bilo nekoliko globalnih petlji povratnih informacija i stoga nije bilo pojave inteligencije.

Sledeće: „zrela biosfera“. Tokom narednih milijardu ili više godina, život na Zemlji se širio i evoluirao. To je stvorilo gušće mreže interakcija i nove kapacitete. Razvoj nove vrste fotosinteze, one koja uvlači vodu i emituje kiseonik, pokazao bi se kao menjač igre (i planete). Zasićujući sve kiseonikom, život je ponovo oživio planetu. Na kraju je to dovelo do pojave ozonskog omotača, primera radi, koji je zaštitio planetu od opasnog sunčevog UV zračenja i omogućio životu da naseli kontinente. Ovaj gusti splet petlji povratnih informacija između živih i neživih komponenti činio je mrežu za koju bi se moglo reći da drži informacije i reaguje na informacije na smislen način. Drugim rečima, Zemlja je počela da postaje pametna.

Tehnosfera

Ključno je videti da prema našoj metrici, planeta ne mora da bude dom za bilo koju inteligentnu, tehnološki sposobnu vrstu da bi pokazala neki nivo kolektivne inteligencije. U Zemljinoj zreloj fazi biosfere, rani oblik planetarne inteligencije koja je radila na samoodržavanju čitavog sistema, pojavila se mnogo pre ljudi. Jednako važno, inteligentna, tehnološki sposobna vrsta ne mora nužno da čini planetu inteligentnom. To nas dovodi do naša preostala dva stanja: „nezrela tehnosfera“ i „zrela tehnosfera“.

Termin tehnosfera potiče od istraživača Pitera Hafa, koji ga definiše kao „međusobno povezani skup komunikacionih, transportnih, birokratskih i drugih sistema koji deluju na metabolizam energetskih resursa“. Od kamiona na auto-putevima koji prevoze proizvedenu robu do paketa informacija koje se kreću putem bežičnih internet konekcija, tehnosfera je primer složenog sistema u našem modelu. Izašao je iz biosfere (preko nas) da bi postao sopstvena planetarna moć.

U svojoj skali i složenosti, tehnosfera je gotovo jednako strašna za posmatranje kao i biosfera. To je zato što je naša tehnosfera još uvek nezrela. Biosfera je postala zrela kada se integrisala u druge planetarne sisteme na takav način da, u najmanju ruku, nije aktivno degradirala nastanjivost Zemlje. Međutim, naša trenutna verzija tehnosfere je nazadna. Nije integrisana u druge zemaljske sisteme. Jednostavno crpi materiju i energiju iz njih i kreira štetan otpad.

Naša tehnosfera, dugoročno gledano, radi protiv sebe. Između formalnog i glupog stoji znak jednakosti, jer ona ostavlja čitavu planetu bez vođstva, uvlačeći se u novu i nepoznatu teritoriju. Ovo nije samoodržavanje i samoproizvodnja. To nije stanje planetarne inteligencije. Ono što Zemlji treba je zrela tehnosfera. Ovo bi bila tehnosfera ukorenjena u biosferi, koja je i sama ukorenjena u drugim planetarnim sistemima, tehnosfera koja sama održava ceo Zemljin sistem. Samo bi to učinilo Zemlju potpuno inteligentnom, jer koliko možemo reći, to je ono što se sada mora dogoditi da bi se naša vrsta civilizacije održala na planeti u dugoročnom smislu.

Od nezrele ka zreloj biosferi, pa od nezrele do zrele tehnosfere

Koncept planetarne inteligencije ne nudi trenutno rešenje za naše klimatske probleme, niti pruža detaljnu mapu kako da ih izbegnemo. Ipak, on barem stavlja našu delikatnu situaciju na njeno pravo mesto u dugoj evoluciji Zemlje i počinje da modelira cilj.

U prelasku od nezrele ka zreloj biosferi, a zatim od nezrele ka zreloj tehnosferi, možemo videti kako planeta mora da sklopi slojeve složenosti i da utka živi i neživi domen zajedno u sve moćniju celinu. A pojava novih vrsta integrisane planetarne inteligencije bila bi obeležje tranzicije kojom sada pokušavamo da upravljamo.

To bi takođe mogao biti prelaz kojim svaka civilizacija bilo gde u galaksiji mora da se kreće ako želi da postoji dugo vremena. Ovde se planetarna inteligencija dotiče polja „tehnopotpisa“: potraga za dokazima o tehnološkim civilizacijama koje nisu naše (koja se naziva i potraga za vanzemaljskom inteligencijom, ili SETI). Nedavne studije su pokazale da bi prva vanzemaljska civilizacija koju otkrijemo (ako se to dogodi) verovatno bila mnogo starija od naše. Pošto dugovečne civilizacije moraju biti održive, razumevanje planetarne inteligencije moglo bi pomoći da se ukaže na put do saznanja koje vrste tehnopotpisa treba da tražimo, kao i kako da ih tražimo.

Kako bi Zemlja, ili bilo koja planeta, mogla da postigne takav nivo samoodržive harmonije je sledeći zadatak u razumevanju planetarne inteligencije. Prelasci od nezrele ka zreloj biosferi, a zatim ka zreloj tehnosferi, nisu predodređeni koraci na neizbežnom evolucionom putovanju. Život na planeti ne bi mogao da se razvije u bilo kom zamislivom pravcu. Nezrela biosfera možda neće moći da stvori dovoljno guste povratne petlje da obuzda druge planetarne promene koje čine svet nenastanjivim. A čovečanstvo, dok korača putem ka globalnoj klimatskoj katastrofi, neće nužno spasiti sebe samo zahvaljujući našim stalnim tehnološkim inovacijama. Na kraju krajeva, takve inovacije su nas i uvele u ove probleme.

U isto vreme, ljudi su bar dovoljno inteligentni da shvate katastrofalan pravac kojim se kreću. Taj nivo samosvesti otvara neku mogućnost izbora. Može se činiti da tehnološka vrsta može uspostaviti planetarnu inteligenciju samo kroz neku vrstu centralizovane kontrole odozgo nadole, poput jedne autoritarne svetske vlade. To je, međutim, pogrešna ideja. Integrisanjem povratnih informacija na mnogim nivoima organizacije, planetarna inteligencija može nastati iz neke vrste demokratije uticaja koji teku nagore i naniže kroz hijerarhiju sistema.

Godine 1987. čovečanstvo je uspelo da zabrani opasne hemikalije koje su uništavale ozonski omotač bez autoritarne vladavine. To je, možda, bio rani primer kako bi nova verzija planetarne inteligencije mogla da izgleda, prvi tračak nade da naša tehnosfera postaje inteligentnija i mudrija.