Vremenski milioneri: nova vrsta “bogataša”

14/10/2021 12:45

Povezane objave

U okviru svakog posla koji je radio, naš „junak“ je „hvatao krivine“. Kada je radio u kontakt centru, on bi isključio telefon umesto da se javlja. Kada je radio u kafani, imao bi običaj da se iskrade i ode u neki drugi kafić na pivo. Njegov najbolji posao je bio kada je radio kao državni službenik. Uzeo bi sat vremena pauze za doručak a dva za ručak. Naravno, nikada o tome nije bilo kome pričao, jer njegove kolege su takođe bile u tome.

Kada je počela pandemija, naš junak, koji sada radi kao softverski inženjer, shvatio je, na svoju neiscrpnu radost, da bi se mogao izvući s manje posla nego što je to ikada sanjao, i to iz udobnosti svog doma. Počinjao bi u 8.30h i završavao oko 11h. Da bi sprečio svoj laptop da pređe u režim spavanja, ako poslodavci kojim slučajem odluče da provere da li ima aktivnosti, on bi pustio 10-časovni YouTube video snimak crnog ekrana.

U ekonomskom smislu, on je jedinka negativne proizvodnje. U moralnom smislu, treba ga prezreti. U verskom smislu? Pa, malo bogova bi se nasmejalo takvoj nemarnosti. Međutim, naš junak ne gleda na stvari tako: „Radim da bih platio račune i imao krov nad glavom“, kaže on. „Ne vidim naikakvu vrednost ili svrhu u poslu. Nikakvu!“

Njegov posao je neizbežna svrha koja mu olakšava uživanje u jedinoj stvari koja mu je bitna u životu: njegovo vreme. „Život je kratak“, kaže naš junak. „Želim da uživam u vremenu koje mi je na raspolaganju. Nismo dugo ovde. Ovde smo da bismo se lepo proveli.“ Za sada, on živi dobrim životom, on je vremenski milioner. „Oduševljen sam“, dodaje on, „ne mogu biti srećniji“.

A šta je sa šefom? „Moj šef je zadovoljan poslom koji radim. Ili tačnije, poslom za koji misli da ga radim.“

Ljude kao što je naš junak je po prvi put imenovala 2016. spisateljica Nilanjana Roj, u kolumni za Financial Times – nazvavši ih „vremenski milioneri“. Radi se o ljudima koji vrednuju stvari ne u smislu finansija i kapitala, već na planu sekunda, minuta i sati koje odvade od posla u korist razonode i rekreacije. „Bogatstvo može doneti udobnost i sigurnost“, kaže Roj, „ali volela bih da smo naučeni da svom vremenu pridajemo takav značaj kao što to činimo našim bankovnim računima, jer kako provodite sate i dane, tako provodite i svoj život.“

Pandemija je stvorila novu kohortu vremenskih milionera. Velika Britanija i SAD su trenutno u krizi što se tiče radne snage. Nedavno istraživanje pokazalo je da više od 56 odsto nezaposlenih nije aktivno tražilo novi posao. Podaci Zavoda za nacionalnu statistiku pokazuju da se mnogi ljudi ne vraćaju na svoje poslove od pre pandemije, ili ako već to urade, traže da rade od kuće, vraćajući sve one sate koje su prethodno izgubili u okviru putovanja na posao i nazad do kuće.

„Svedoci smo velikog broja odustajanja od posla“, kaže Čarli Vorzel, autor Galaxy Brain biltena i koautor predstojeće knjige Out of Office: The Big Problem and Bigger Promise of Working from Home. „Ljudi napuštaju poslove i ne vraćaju se, čak i ako im naknade za nezaposlene isteknu.“

Ljudi koji aktivno prihvataju život manje usredsređen na posao su, generalno govoreći, pripadnici stručnih klasa bez dece, ali Roj tvrdi da to ne bi trebalo da bude slučaj. „Da je društvo zaista progresivno“, kaže ona, „ne bi izrabljivalo ljude do koske, niti pretpostavilo da su dokolica, vreme za odmor i vreme za boravak sa svojom porodicom rezervisani samo za bogate.“

Prinudni zastoji zbog pandemije, naveli su mnoge ljude da preispitaju svoje stavove prema poslu, namećući pitanje da li bismo mogli da vodimo manje unosne ali ispunjenije živote. „Ušao sam u voz prošle nedelje u 7 ujutro“, kaže dvadeset devetogodišnji vlasnik kafića. „Neki momci pored mene su seli pored mene i prvo što su uradili je da su izvadili laptop i gomilu papira. Sve što sam mogao da pomislim bilo je: ’Još niste u kancelariji i već pokušavate da započnete posao, jer to mora da bude najvažnije’. Bilo mi ih je žao.“

On je radoholičar koji se oporavlja. Pre pandemije, vodio je vinski bar. Počinjao bi s radom u 10 ujutro a odlazio kući u jedan posle ponoći, pet dana u nedelji. Slobodnim danima bi radio papirologiju. „Mislim da nisam shvatao koliko sam bio blizu potpunog sagorevanja“, kaže on. „Koristio sam posao da bih se nosio s poslom. Činilo mi se da je to što sam tamo jedina mogućnost.“ Majka se nije potrudila da ga pozove na svoj 50. rođendan, jer je znala da će biti zauzet. „Verovatno je bila u pravu“, kaže on. „Ne bih mogao da priuštim sebi slobodno vreme.“

Kada je pandemija uzela maha, osećaj olakšanja bio je ogroman. „To je potpuno promenilo moj odnos prema novcu“, dodao je on. „To što sam provodio vreme kod kuće bilo mi je mnogo vrednije.“ U septembru 2020., on je zatvorio svoj vinski bar i preselio poslovanje u manji prostor. Prodaje kafu ujutro i zatvara za vreme ručka. Promet je opao za 75 odsto. U popodnevnim časovima, vežba fotografiju i sastaje se s prijateljima. Nema ciljeve što se karijere tiče. „Samo želim da radim ono što trenutno radim“, kaže, dodajući da sada živi sadašnjost mnogo intenzivnije, kao i da je 100 puta srećniji nego što je bio ranije.

Takođe, krenuo je s bolje polazne tačke od mnogih potencijalnih milionera. Kako stvari sada stoje, manji rad nije opcija za radnike s minimalnom platom, koji se suočavaju sa sve većom krizom životnih troškova, ili za roditelje koji se bore da plate prevelike troškove podizanja dece. „Želim da budem vrlo jasan“, kaže jedan pisac. „Imam mnogo sreće. Imam 38 godina, nemam dece. Shvatam kakav je luksuz biti u mogućnosti izdvojiti tri i po sata dnevno za šetnju.“

U jednom časopisu, ovaj bivši urednik izdavačke kuće i autor popularnog biltena o hodanju, veselo je sebe opisao kao vremenskog milionera. Shvatio je da jedva poznaje grad u kojem živi sedam godina. Pandemija mu je otovorila nove vidike kada je reč o pešačkom istraživanju. „Shvatio sam da želim da šetam“, kaže on.

Pre pandemije, radio je redovno 80 sati nedeljno. „Moj raspored su činili sastanci za sastancima“, kaže on. „Imao sam osećaj da nikada nemam dovoljno vremena, a to je dodatno pojačalo moju anksioznost. Sada je smanjio broj svojih radnih sati na 30 nedeljno a prihode za 50 odsto. Vreme je njegovo najveće bogatstvo, ono koje ljubomorno čuva. Sada je u mogućnosti da šeta po prirodi, pronalazi olupine brodova na plažama… „Gotovo kao da se trudim da zaštitim svoje vreme“, dodaje on. „Ja sam vremenski milioner. Baš kao što bi neko želeo da zaštiti svoju investiciju, ja štitim svoje vreme.“

„Ovde postoji pokret koji deluje prilično organski“, kaže Vorzel. „Pandemija je bila taj masivni kontrolisani eksperiment, koji je primorao ljude da prihvate drugačiji način rada, a ono čemu smo svedoci je suprotno od onoga što su rukovodioci decenijama govorili zaposlenima: naime, produktivnost i profit su porasli. Sada se ljudi pitaju u čemu su poslodavci pogrešili? Koji su to drugi načini rada sinhronizovani?“

Radna snaga u Velikoj Britaniji je pod opterećenjem, prezaposlena je i nedovoljno plaćena. Britanci rade najduže u Evropi, a njihove plate ne prate inflaciju, što znači da su u realnom smislu zarađuju niže nego pre finansijske krize iz 2008. „Nije li vreme da se preispita sistem produktivnosti, koji gura toliki broj ljudi u poslove koji ne donose sigurnost, uz isplaćivanje niskih plata za dugo radno vreme?“, pita se Roj.

Međutim, razdvajanje naših sopstvenih vrednosti od kredita koji opterećuju naše bankovne račune nije uvek lako. Samopoštovanje je za mnoge ljude upravo vezano za nihov rad. „Postoji ta zagonetna sumnja“, priznaje vlasnik vinskog bara, „da li ljudi misle da sam lenj?“ Naše društvo slavi prekomerni rad kao simptom velike moralne čestitosti. „Uvlači se u svaku poru našeg društva, u ovu u(žu)rbanu kulturu“, kaže on. „Ako niste zauzeti ili se manje trudite, nekako ste manje vredna osoba.“

Ipak, nije uvek bilo ovako. U predindustrijskoj Britaniji, bogata eleita bila je definisana sposobnošću da ne radi, već da živi od kirije na zemljište i od kapitalnih ulaganja. Dolaskom industrijalizacije i uzdizanjem srednje klase, industrija je eliminisala slobodno vreme kao vrednosni atribut.

Savremena iteracija ovog sistema vrednosti potiče iz Silicijumske doline. Poznato je da Ilon Mask (navodno) radi 120 sati nedeljno, „iscepkanih“ na petominutne sastanke. U svojoj autobiografiji Lean In, Šeril Sendberg piše o odgovaranju na elektronsku poštu iz svoje bolničke sobe, dan nakon porođaja. „Silicijumska dolina je ispunjena radoholičarima“, kaže Aleks Peng, autor knjige Shorter: How Working Less Will Revolutionise the Way You Get Things Done. „Podrazumeva se da govorite o tome koliko sati radite. Menadžeri broje koliko je automobila parkirano na parkingu nedeljom uveče.“ Ne zadovoljavajući se izvozom svoje brutalne radne kulture, Silicijumska dolina je takođe unapredila uređaje koji nas vezuju za naše kancelarije. „Činjenica da naše kancelarije nosimo po džepovima, učinila je da je posao ’moralni imperativom’“, kaže Peng.

Kao rezultat toga, dokolica je postala „prljava“ reč. Svaki put kada pobegnemo s posla, ispunićemo vreme efikasnim vežbanjem visokog intenziteta ili drugim korisnim aktivnostima poput meditacije ili pripreme kvalitetnih obroka. Naši hobiji su monetizovane sporedne aktivnosti, naši domovi su neformalni hoteli a naši automobili su namenjeni aplikacijama za podelu prevoza. Odmaramo se sa svečanom svrhom da se vratimo „napunjeni“, spremni za sve veće opterećenje. Ne raditi ništa, jednostavno uživati u čudu našeg postojanja na ovom svetu, luksuz je koji se nudi samo uglednim penzionerima ili deci.

„U situaciji u kojoj je svaki trenutak budnosti postao vreme tokom kojeg zarađujemo za život“, piše Dženi Odel u svom traktatu o neproduktivnosti How to Do Nothing, „i kada čak i svoje slobodno vreme dostavljamo za numeričku procenu putem lajkova na Facebooku… vreme postaje ekonomski resurs koji više ne možemo opravdati trošenjem ’ni na šta’. Nema povrata ulaganja, jednostavno je preskupo.“ Odel podstiče čitaoce da prepoznaju da su „sadašnje vreme, mesto i ljudi koji su s nama… dovoljni.“

Pozivi da se okonča fetišizacija prezaposlenosti i prateća kultura „samooptimizacije“, sve više dobijaju na snazi: i Velika Britanija i SAD vode istaknute kampanje na tom planu. Futuristi kao što je Peng zagovaraju svet u kojem tehnologija nije ludačka košulja već sila koja oslobađa, omogućavajući nam „da budemo produktivniji na način koji nam pruža da povratimo više svog vremena.“ On citira s odobravanjem navod iz eseja Bertranda Rasela iz 1932.: „U ovome smo bili glupi, ali nema razloga da i dalje budemo glupi“.

Dok se to ne promeni, radikalniji pristup našoj nakaradnoj radnoj kulturi mogao bi u potpunosti da odvoji vreme od predstave o kapitalističkim vrednostima. „Sviđa mi se koncept da budem vremenski milioner“, kaže Peng. „Međutim, nisam siguran da mi se ime sviđa. Zvuči ekonomski i transakciono. Ono što mi se sviđa je ideja da se vremenu pridaje veća vrednost i da se prepozna njegova oskudica i važnost.“ Na kraju krajeva, ne možemo akumulirati vreme, niti ga uložiti i gledati kako raste. Ono nam klizi iz ruku, a zajedno s njim idemo i mi. Možda vreme nije bankovni račun već zemljište. Možemo uzgajati produktivne useve ili lepe stvari poput ruža, kreirati žive ograde… Možda ne treba da učinimo ništa, već jednostavno da pustimo poljsko cveće da raste.