Zašto pozitine afirmacije nisu siguran izvor životnih saveta?

Povezane objave

• Prestonica jednog majanskog kraljevstva slučajno otkrivena na farmi 24/03
• 10 najstrašnijih filmova svih vremena 31/10
• Smrtonosno gljivično oboljenje preti zmijama širom sveta 22/12

Dotakli smo se nedavno slične tematike zaokupljene u celinu zvana popularna psihologija, doduše mnogo ozbiljnije. Ovde ćemo se baviti pozitivnim afirmacijama koje u određenim kontekstima nemaju uporište, a zapitaćemo se zašto u njih veruju milioni ljudi.

Šta je pozitivna afirmacija?

Pozitivne afirmacije mogu da se definišu kao tačno određen sklop reči koje su povezane sa određenim kontekstom koji i ne ide baš najbolje u životu osobe, koji bi trebalo da se ponavlja, da se navodno veruje sto posto u to i da se samo tim ponavljanjem, prizivanjem i verovanjem popravi sve što bi trebalo biti popravljeno. 

Tehnika pozitivnih afirmacija zasniva se na principu da se telo i “podsvest” pokore naredbama koje su predložene našim mislima. Ako naš um, čak i nesvesno, misli da nismo sposobni za nešto tada, on to i priziva.

Kako bi to trebalo da funkcioniše u praksi?

Recimo, nismo zadovoljni trenutnim emotivnim životom. Imali smo jedan određen niz partenra koji su bili “pogrešni” i mi od sada moramo da se fokusramo na “prizivanje” onog pravog ponavljajući i verujući u pozitivnu afirmaciju koja ide uz navedeni kontekst. Isto tako, treba nam bolji posao, hajde da ponavaljamo afirmaciju koja će nas uveriti da smo mi dovoljno dobri za taj posao koji tražimo i da bi trebalo da ga dobijemo.

Ovo sve, navodno, radi po principu zakon privlačnosti, i trebalo bi da funkcioniše po onom starom i poznatom „kako zračiš, tako i privlačiš“.

U čemu je problem?

Problem kod praktikovanja pozitivnih afirmacije je, recimo, uopštenost i uspešnost koja može da se meri sa 50:50. Šta će se desiti ukoliko tehnika omane, a produkt je rada sa instruktorom? Da li je omanuo instruktnor ili mi? U najvećem broju slučajeva biće veoma jasno da se mi nismo dovljno trudili, želeli i prizivali.

Sledeća stvar je pasivnost u odnosu na aktivnost. To što sanjamo, ne znači da automatski delujemo, radimo, istražujemo, pitamo i povezujemo. Ove afirmacije, na kraju, ne uključuju kritičko mišljenje i oprez: u njih se veruje.

Problem većih razmera nastaje ukoliko osobe, koje već imaju uticaj, pokušaju da afirmacije povežu sa stvarima koje zaista tu nemaju uporište, kao što je lečenje bolesti. Ovo je vrsta obmanjivanja i može da bude kažnjivo zakonom, jer se smatra jednom vrstom „alternativne medicine“. Kažnjivost je izvesna pogotovo ako je bolest već dokazana kao takva i ako ima svoj metod lečenja.

Poznata po svojim pozitivnim afirmacijama, Lujza Hej je ovaj metod povezivala sa lečenjem side, i sa još nekim bolestima, tvrdeći da oboleli od HIV-a poriču sebe, osećaju seksualnu krivicu dodatno jakim osećanjem da nisu dovoljno dobri. 

Ovo je naznačeno kao verovatni uzrok, a kao način lečenja, prema njoj, navedeno je uporno ponavljanje i verovanje u: Ja sam božanski i prekrasan izraz života. Uživam u svojoj seksualnosti i u svemu što jesam. Volim sebe.

Šta i na koji način da radim?

Zaista je potrebno voleti sebe, biti siguran i samosvestan, ali isto tako znati na koji način pomoći sebi i kada zatražiti pomoć od drugih stručnih ljudi. Stres i manjak ljubavi prema sebi jesu okidač za veliki broj bolesti, pa i onih duševnih, ali važno je da uvek zadržimo dozu kritičkog promišljanja i opreza.

Na kraju, svaki pasivni akt i čekanje da se nešto desi dovode – ni do čega. Od ovog momenta svi možemo krenuti u svoju aktivnu misiju.