Zašto nam se ne sviđa naš glas?

Povezane objave

• Koja tečnost je najskuplja na svetu? 15/10
• Da li je Biblija tačan istorijski spis? Nova otkrića možda potvrđuju ovu tezu 06/05
• Da li volite horor filmove? 24/02

Iako se svima sviđa vaš glas, svi vam daju komplimente, vama se ipak ni najmanje ne dopada. Kada čujete svoj glas sa snimka – ne možete ni da ga prepoznate. Kako se ovo dešava?

Naravno, nauka ima objašnjenje i za ovo.

Razlog zbog kog mi gotovo i da ne možemo da prepoznamo svoj glas kada ga čujemo sa snimka je taj što mi i okolina ne čujemo na isti način. S obzirom na to da okolina nas čuje spolja, a nama naš glas dolazi iznutra, drugačiji je doživljaj zvuka.

Nama naš glas dolazi iznutra, odnosno – zbog zvučnih talasa koje proizvodi naš govorni aparat vibriraju bubne opne, unutrašnje uho, glasne žice i disajni putevi. S obzirom na to da je telo bolji provodnik niskih tonova nego vazduh – nama naš glas zvuči dublje nego što se on čini drugima koji nas slušaju.

Mi druge čujemo na drugačiji način, jer nam zvučni talasi dolaze spolja. Zvučni talasi dopiru do našeg spoljašnjeg uha, zatim do bubne opne, a posle toga se talasi pretvaraju u vibracije koje stižu do mozga.

Kada slušamo snimak svog glasa – imamo osećaj da je to samo lošija verzija našeg glasa. Razlog tome je što snimak ne prate vibracije koje postoje dok slušamo sami sebe kad pričamo uživo. Takođe, ni drugi nas ne čuju uživo isto kao i na snimku, a upravo vibracije prave razliku.

Ali iako “nam se ne sviđa naš glas” – nemamo problem sa njim kad ga slušamo dok pričamo, nego samo kada ga čujemo sa nekog snimka. U čemu je razlika?

Odgovor na ovo pitanje pronašli su psiholozi. Prema rečima Pamele Ratledž, direktorke jednog američkog psihološkog centra, ista stvar je i sa odrazom u ogledalu. Naime, na slikama i snimcima smo sebi ružni, kao što nam je i glas ružan kada ga slušamo na snimku. Ali kada se gledamo u ogledalo, što je manje-više svakodnevno i vrlo često u toku dana – dok peremo zube, dok se češljamo, šminkamo, brijemo, nemam ovu odbojnost prema onome što vidimo. Stvar je u tome što osećamo prisnost kada se gledamo u ogledalo, a iz prisnosti se stvara dopadanje.

Što se tiče glasa, isti je slučaj. Kada čujemo svoj glas na snimku – možda nam se učini poznat, ali najčešće ćemo se prvo iznenaditi jer ga nećemo prepoznati, a samim tim što nam se čini stranim – nema prisnosti, pa samim tim nema ni dopadanja.