Najpoznatija jela antičkog sveta

Povezane objave

• Ovo je NASA plan za spašavanje planete u slučaju udara asteroida! 09/01
• Koale “funkcionalno izumiru”? 15/05
• Da li alkohol zaista utiče na privlačnost? 16/03

Od antičkih imperija do današnjih restorana brze hrane, uživanje u hrani oduvek je bio veliki deo ljudskog života. Uprkos svim problemima, naši preci našli su vremena da se pozabave i kulinartsvom. U nastavku otkrijte neka od najpoznatijih “delikatesa” anktičkog sveta.

Tamales

 Maje su često jela od kukuruza umotavala u razno lišće, najčešće u kukuruzno, a u njih su stavljali čak i pasulj i jaja. Kada su Španci osvojili ovaj prostor, Novi svet dobio je uvid u kulinartsvo ovih naroda, pa su tako uskoro i dezerti pakovani u tamalese- voće pomešano sa medom urolovano u lišće. Posebno je bilo popularno rolovanje žitarice amatantha (šćira), ali pošto je imao i religijsku konotaciju (prinosio se bogovima), katolička crkva ga je zabranila.

“Crna supa”

Ovaj delikates jeli su Spartanci, a u pitanju je bila čorba od prokuvane svinjske krvi, svinjskog mesa i sirćeta. Crna supa bila je veoma popularna u antičkoj Grčkoj. Navodno, kada ju je probao jedan Italijan, rekao je da sada razume zašto su Spartanci bili toliko spremni da daju svoj život u bitkama, naročito ako je crna supa bila sve što su jeli. Druga priča pak spominje da je i Mitridat VI Pontski želeo da proba ovaj čorbuljak, ali nakon prvog gutljaja, Mitridat je bio zgrožen. Na svu sreću, ovaj recept nije se zadržao u grčkoj kuhinji do danas.

Akvakota

U bukvalnom prevodu sa italijanskog, akvakota znači “skuvana voda“. Ovo jelo konzumirali su seljani, farmeri i radnici. Pored divljih trava i povrća, u nju se stavljalo jaje, a jelo se najčešće služilo uz neslan, često bajat hleb. Upravo ona priča o “kamen čorbi” je navodno vezana za akvakotu.

Tarida

Arapska supa vuče korene još iz perioda Muhameda. U suštini, u pitanju je bujon, sa kuvanim mesom i mrvicama hleba. Jelo je toliko postalo popularno, da su ga prihvatali i drugi narodi i dodavali svoje sastojke. Varijacije na taridu mogle su se naći od Maroka do Kine, pa se na primer danas u Španiji, u taridu dodaje i patlidžan.

Papaduzeli

Prekolumbijska “enčalada” nastala je kod drevnih Maja. Sastojala se od kukuruzne tortilje umočene u sos od semenki bundeve. Druga varijanta sadržala je kuvano jaje i sos od paradajza. Danas, ostala je nepoznanica kako su Maje pravile ovo jelo, bez napredne tehnologije, naročito kada je sos od semenki bundeva u pitanju.