Koliko žena je stradalo u “lovu na veštice”?

Povezane objave

• Na današnji dan rođen kralj Aleksandar I Karađorđević 16/12
• Najfascinantnije činjenice o Prvom svetskom ratu 19/12
• Teško vam je da pokažete emocije? Okrivite svoje čulo mirisa! 01/11

Dok ste se maskirali za žurku povodom Noći veštica, da li ste se možda zapitali, koliko je žena stradalo u progonima veštica?

Žene koje su bile osumnjičene da se bave veštičarenjem, bile su spaljene, obešene i linčovane na mnoge druge načine.

Lov na veštice

Prema proceni nemačkog autora, krajem 18. veka, u progonima veštica, tokom vekova je stradalo oko devet miliona osoba. Međutim, ova procena se kasnije pokazala kao neprecizna, a danas se smatra da je tokom masovnih suđenja, u periodu od 15. veka do početka 18., stradalo između 40.000 i 100.000 žrtava.

Sredinom 20. veka obnovljeno je interesovanje za progone veštica, kada su američke feministkinje započele istraživanje, tražeći dublje društvene uzroke progona veštica u ranoj fazi modernog doba.

Od Rimske republike, gde je veštičarenje bilo protivzakonito, veštice su sporadično progonjene. Ovo praksa proširila se i na hrišćanski svet.

U Rimu su postojali zakoni protiv veštica, Lex Cornelia de sicariis et veneficiis, koje je doneo diktator Sula, tokom 81. godine pre nove ere. Zakoni su bili motivisani isključivo zloćudnim posledicama magije, poput trovanja.

Delatnosti koje su spadale u veštičarenje nisu bile neobične, čak ni nakon pada Rima. Varvari ali i mnoga društva, zadržali su brojne misterije i kultove. U manjim sredinama, medicinska pomoć je dolazila od ljudi koji su se bavili travkama, bajanjem i ritualima.

Pogromi

Najveći pogrom počeo je krajem srednjeg veka, početkom modernog doba. U tom periodu odvijala su se masovna kažnjavanja i velika suđenja vešticama u nemačkim gradovima Trieru, Bambergu, Vircburgu i Fuldi, koja su uzrokovala smrću nekoliko hiljada ljudi.

Progon iz Evrope proširio se na kolonije, a najpoznatije suđenje vešticama je ono koje se odigralo u Americi, u Salemu 17. veku.

Procesi inkvizitora protiv veštica utemeljeni su na papskoj buli poznatoj kao Summis desiderantes affectibus.

Dokument je izdat tokom 1484. godine, od strane rimskog pape Inoćentija VIII. Zahvaljujući kontroverznom dokumentu, pogrom je dobio duhovnu dimenziju, odnosno priznato je postojanje đavola, posednuća i crne magije, kao i krivica onih koju joj se odaju.

Pored hrišćanskog učenja, progonitelje je gonio i drugi motiv. Naime, teoretičarke feminističkog pokreta u 20. veku, Deirdre Ingliš i Barbara Erenrejh, smatrale su da je jedan od motiva i razvoj medicinskih znanja, odnosno nastanak muškog medicinskog pokreta, koji je progonio konkurenciju iz prošlih vremena – veštice. Iako ova teza ima određena utemeljenja, opovrgnuta je.

Kraj srednjeg veka je period kada je strah upravljao svakim aspektom života. Francuski istoričar Žan Delimo ovaj period naziva “dobom straha”. Naime, verski ratovi, progoni protestanata, jeretika, veštica, Jevreja, sve to je jednu epohu obojilo strahom, a strah je glavni pokretač masovne odmazde.

Poslednji slučaj organizovanog progona veštica zabeležen je 1751. godine, kada je dimnjičar Tomas Koli, podstakao rulju, koja je podvrgla improvizovanom suđenju i linčovala stari bračni par. Tada je u Engleskoj donet istorijski Zakon o vešticama, kojim su svi dalji progoni zabranjeni. Tomas Koli je osuđen i obešen, te iste godine.

Izvor: naukakrozprice.rs