Kako se zemlje bore protiv dezinformacija?

Povezane objave

• Finske škole izbacuju učenje po predmetima 24/03
• Isplata stipendija i kredita 31/03
• Svetska nagrada za dizajn otišla u Užice 09/12

Neke zemlje su to uvele jasno, direktno i veoma brzo.  

Kako bismo bili mirniji i sigurniji u vreme vanrednog stanja, kada neproverene i lažne vesti svuda nalaze svoje mesto i viralnost, možda je najproduktivnije da „prepišemo“ kako to neke druge države rade.

Međutim, da li je njihova borba u potpunosti opravdana?

Recimo, Finska je odbranu od lažnih vesti uvela i u osnovnoškolsku nastavu, a u srednjim školama ta borba traje od 2016. godine.  U srednjim školama, poput državnog koledža u Helsinkiju, informacijska pismenost i kritičko razmišljanje postali su temeljna osnova  nacionalnog školskog programa.

Finska prednjači po pitanju informacijske pismenosti, i uvek je blizu vrha, ili na samom vrhu, svih međunarodnih merenja novinarskih sloboda, transparentnosti, obrazovanja i socijalne pravde. 

Kao takvi, zabranili su korišćenje Vikipedije, uz napomenu da svaka informacija mora da ima pouzdanost u najmanje tri druga relevantna izvora.

Pre tri godine, Nemačka je donela zakon kojim se bori protiv lažnih vesti. Tom zakonskom odlukom predviđena je kazna do 50 miliona evra za sve onlajn medije koji u roku od sedam dana ne uklone lažne vesti i govor mržnje koje prijave korisnici.

Na ovaj način predviđena je i individualna odgovornost, što znači da, recimo, direktori kompanija mogu da budu kažnjeni i do pet miliona evra ukoliko ne poštuju mere.

Početkom prošle godine, predsednik Vladimir Putin potpisao je zakon koji se odnosi na građane i građanke Rusije koji šire ono što vlasti definišu lažnim vestima, ili koji pokazuju „otvoreno nepoštovanje“ prema državi, a da se sve nalazi u onlajn prostoru. 

Šta je potencijalni problem?

Lažne vesti nisu produkt 21. veka, što ne umanjuje problem njihovog postojanja. U vreme kada je vanredno stanje u celom svetu, i kada panika i strah prirodno postoje u svakom čoveku, mediji ne bi trebalo da šire tu sliku neopravdanim i lažnim informacijama.

Danas građanin može da kreira lažnu vest i da je pusti u onlajn prostor, na svoje mreže, blog, a da za to, gotovo nikad, ne odgovara. Takva vest se vrlo brzo deli i postaje viralna, a nema svoj primaran izvor i proverenost.

Problem u problemu može nastati ukoliko se na nivou države kreira takav pravilnik, zakon, bilo kakav, na nekin način, obavezujući akt, koji sam po sebi predstavlja cenzuru ili autocenzuru. 

Dakle, trebalo bi imati na umu da je posao medijskih radnika da obaveštavaju javnost, ali u okviru tačnosti i proverenosti, poštujući kontekst u kom trenutno izveštavaju.

Isto tako, moralna obaveza svakog građanina je da zna da širenje panike ne prozvodi boljitak, da je kontraproduktivan i za poredak i za javno zdravlje.