Bogate zemlje moraju ukinuti proizvodnju nafte i gasa do 2034.

Povezane objave

• Nuklearna fuzija više nije izvor energije iz snova 09/11
• Koliko je vožnja električnog automobila jeftinija u odnosu na benzinski ili dizel? 29/03
• Deltakron – novi soj koronavirusa 13/03

Najsiromašnijim državama treba dati rok do 2050. godine, kaže istraživanje koje ima za cilj da uspostavi pravičan način okončanja ekonomije fosilnih goriva.

Bogate zemlje moraju prekinuti svu proizvodnju nafte i gasa u narednih 12 godina, dok bi najsiromašnijim zemljama trebalo dati rok od 28 godina, kako bi obezbedile pravičan prelazak sa fosilnih goriva, navodi se u studiji.

Izveštaj, koji je predvodio profesor Kevin Anderson iz Tindal centra za istraživanje klimatskih promena na Univerzitetu u Mančesteru, otkrio je da bogate zemlje poput Velike Britanije, SAD i Australije imaju rok do 2034. da zaustave svu proizvodnju nafte i gasa kako bi svetu pružile 50% šansi da spreči razorni klimatski slom, dok bi najsiromašnijim zemljama, koje su takođe u velikoj meri zavisne od fosilnih goriva, trebalo dati rok do 2050.

Anderson je rekao da, iako je sada jasno da mora doći do brzog pomeranja s „ekonomije fosilnih goriva“, neophodno je da se to uradi na fer i pravičan način. „Postoje ogromne razlike u sposobnostima zemalja da prekinu proizvodnju nafte i gasa, istovremeno održavajući ekonomije u životu i obezbeđujući pravednu tranziciju za svoje građane“, rekao je on.

Izveštaj ispituje bogatstvo svake zemlje i koliko je njena ekonomija zavisna od proizvodnje fosilnih goriva. Utvrđeno je da bi mnoge siromašnije zemlje bile ekonomski i politički osakaćene brzim udaljavanjem od nafte i gasa, dok bi bogatije zemlje mogle sebi priuštiti da prekinu proizvodnju fosilnih goriva, i ostanu relativno prosperitetne.

Primera radi, otkriveno je da prihodi od nafte i gasa doprinose 8% američkom BDP-u, ali bez njih bi BDP ove zemlje po glavi stanovnika i dalje bio oko 60.000 dolara (46.000 funti) – drugi najveći u svetu.

U međuvremenu, zemlje kao što su Južni Sudan, Republika Kongo i Gabon, uprkos tome što su mali proizvođači nafte i gasa, imaju malo drugih ekonomskih prihoda i bile bi uništene brzom transformacijom.

Kristijana Figeres, bivša šefica UN za klimu koja je nadgledala samit u Parizu 2015. godine, pozdravila je ove nalaze. „Ova nova studija je pravovremeni podsetnik da sve zemlje moraju brzo da ukinu proizvodnju nafte i gasa, pri čemu one bogate idu najbrže u tom pravcu, istovremeno obezbeđujući pravednu tranziciju za radnike i zajednice koje se na nju oslanjaju.

Nalazi izveštaja dolaze usred obnovljenog fokusa na klimatsku pravdu među grupama civilnog društva i zemljama na globalnom jugu. posebno na prošlogodišnjoj konferenciji Cop26 u Glazgovu.

Međutim, Anderson je upozorio da mnoge bogatije nacije još uvek plaćaju samo na rečima. „Ne vidim da kreatori politike u bogatim delovima sveta shvataju ozbiljno pravičnost“, rekao je on.

Studija, koju je naručio Međunarodni institut za održivi razvoj, kvantifikuje koliko je buduća proizvodnja nafte i gasa u skladu s Pariskim klimatskim ciljem od 1,5 °C zagrevanja, i šta to znači za 88 zemalja odgovornih za 99,97% globalnog snabdevanja naftom i gasom.

Otkriveno je šta je potrebno  za 50% šansi da se globalni porast temperature ograniči na 1,5 °C:

• 19 zemalja sa „najvećim kapacitetom“, s prosečnim nenaftnim BDP-om po glavi stanovnika većim od 50.000 dolara, moraju prekinuti proizvodnju do 2034. godine, uz smanjenje od 74% do 2030. Ova grupa proizvodi 35% globalne nafte i gasa i uključuje SAD, UK, Norvešku, Kanadu, Australiju i Ujedinjene Arapske Emirate.
• 14 zemalja „visokog kapaciteta“, sa prosečnim BDP-om bez nafte po glavi stanovnika od skoro 28.000 dolara, moraju da prekinu proizvodnju do 2039. godine, uz smanjenje od 43% do 2030. One proizvode 30% svetske nafte i gasa i uključuju Saudijsku Arabiju, Kuvajt i Kazahstan.
• Jedanaest zemalja „srednjeg kapaciteta“, s prosečnim BDP-om bez nafte po glavi od 17.000 dolara, mora da prekine proizvodnju do 2043. godine, uz smanjenje od 28% do 2030. One proizvode 11% svetske nafte i gasa i uključuju Kinu, Brazil i Meksiko.
• Devetnaest zemalja „niskog kapaciteta“ s prosečnim BDP-om bez nafte po stanovniku od 10.000 dolara, mora da okonča proizvodnju do 2045. godine, uz smanjenje od 18% do 2030. One proizvode 13% globalne nafte i gasa i uključuju Indoneziju, Iran i Egipat.
• Dvadeset pet zemalja s „najnižim kapacitetom“, s prosečnim BDP-om bez nafte po glavi od 3.600 dolara, mora da okonča proizvodnju do 2050. sa smanjenjem od 14% do 2030. One proizvode 11% svetske nafte i gasa i uključuju Irak, Libiju, Angolu i Južni Sudan.

Studija je otkrila da će čak i s ovim vremenskim okvirom siromašnijim zemljama biti potrebna finansijska podrška za tranziciju ako žele da izbegnu masovne ekonomske i političke potrese.

Lidi Nakpil, aktivistkinja za klimatsku pravdu i koordinatorka Pokreta azijskih naroda za dug i razvoj, rekla je: „Brzo, pravedno i pravično povlačenje nafte i gasa je i dalje moguće, s vremenskim okvirima koji su predloženi u ovom izveštaju, sve dok bogate zemlje pružaju značajnu finansijsku, tehničku i političku podršku i poništavaju dug.”