Vodonik – gorivo koje bi potencijalno moglo da reši energetske probleme čovečanstva

Povezane objave

• Rađanje nauke zvane genetika 12/03
• Smartfoni utiču na rad mozga, čak i kada ih ne koristimo 27/11
• Srpskim naučnicima prestižne nagrade “Marija Kiri” 26/02

Vodonik, visokoreaktivni hemijski element, najprisutniji u univerzumu, potencijalno bi mogao da reši mnoge energetske probleme s kojima se suočava današnja civilizacija.

Ovaj nevidljivi gas bez mirisa, mogao bi da obezbedi ekološki podobnu energiju, i to u neograničenim količinama. Danas se koristi u naftnoj i industriji veštačkih đubriva, kao i u proizvodni čelika i betona, između ostalog. Ipak budući na lakšu eksploataciju i tržišnu dominaciju fosilnih goriva, nikada nije uspeo da pusti koreneu oblasti regularno dostupnih goriva. Međutim, to bi moglo da se promeni u bliskoj budućnosti, jer se naša planeta suočava s ozbiljnim izazovima vezanim za klimatske promene.

Šta kažu stručnjaci? Oni su došli do konsenzusa da veći deo globalne ekonomije može biti dekarbonizovan u relativno kratkom vremenskom periodu, prvenstveno kroz proces sveopšte elektrifikacije. Šta to podrazumeva? Ova tranzicija ogromnih razmera uključuje transport, grejnu infrastrukturu i na prvom mestu korišćenje obnovljivih izvora u cilju dobijanja električne energije.

Ipak, zadatak neće biti nimalo lak. Još nešto će biti neophodno da bi se dekarbonizovali sektori koji u velikoj meri doprinose emisiji ugljenika. To se prvenstveno odnosi na avio-saobraćaj, brodski saobraćaj, kamionski transport i tešku industriju (proizvodnja betona i čelika). Kao što je poznato, vodonik prilikom sagorevanja ne emituje ugljenik, i to je razlog zašto se smatra najboljom supstitucijom za fosilna goriva, posebno kada se radi o problematičnim sektorima koje smo naveli.

Činjenica je da vodonika ima u figurativno rečeno neograničenim količinama. Međutim, problem je što njegovi atomi ne egzistiraju samostalno, već ih je potrebno razdvojiti od drugih elemenata s kojima kreiraju jedinjenja. U odnosu na metodu dobijanja vodonika, klasifikujemo njegovu ekološku podobnost, označavajući ga različitim „bojama“.

„Najprljaviji“ je takozvani „smeđi“ vodonik, koji se dobija iz uglja. „Sivi“ se izdvaja iz prirodnog gasa, i to uz pomoć procesa koji nije idealan, jer kao nusproizvod ima velike količine ugljeničnog otpada. Na drugoj, čistijoj strani spektra se nalazi „plavi“ vodonik, koji se doduše takođe dobija iz prirodnog gasa, ali se spomenuti ugljenični otpad hvata i skladišti, da ne bi završio u atmosferi.

„Zeleni“ vodonik je onaj koji je „najčistiji“. Proizvodi se kroz proces poznat kao elektroliza vode, s tim što se električna energija neophodna za elektrolizu dobija iz obnovljivih izvora, kao što su vetroparkovi i solarne farme. Ova ekološki podobna električna energija se zatim koristi za razdvajanje molekula vode u vodonik i kiseonik. Mada je proces dobijanja „zelenog vodonika“ trenutno skup i iz tog razloga tržišno ne tako prihvatljiv, pod lupom je investitora i vlasti brojnih zemlja, koje teže tome da maksimalno redukuju ukupnu emisiju gasova koji izazivaju efekat staklene bašte.

U čemu je zapravo problem? Kao što smo spomenuli, troškovi namenske proizvodnje „zelenog“ vodonika su još uvek visoki, što u prevodu iznosi oko pet dolara za kilogram. Da bi vodonik došao cenovno u ravan fosilnih goriva, ovaj iznos mora da padne na ispod jednog dolara za kilogram. Ono što je izvesno je da do pariteta cena neće doći uskoro, ali bi moglo biti ostvarivo u narednih dvadesetak godina (moguće i ranije). U suštini, sve zavisi od masivnosti investicija u ovaj domen.

Na sreću, ekonomska računica postoji, jer procene kažu da bi ekonomija zasnovana na vodoniku mogla da dostigne vrednost od 2,5 biliona dolara do 2050. godine.