Polovina ukupne imovine u okviru industrije fosilnih goriva bi mogla biti bezvredna do 2036.

Povezane objave

• Prijavite se za besplatnu ulaznicu za Dane savremenih umetnosti i učestvujte na najboljem umetničkom događaju ovog leta 07/06
• Festival FONklame obara rekorde 21/03
• Počinje osmi međunarodni festival Kustendorf 20/01

Nova studija upozorava da bi pad vrednosti imovine u oblasti industrije fosilnih goriva, vredne 11 biliona dolara mogao da izazove finansijsku krizu u maniru one iz 2008.

Prema istraživanju, otprilike polovina svetske imovine u okviru industrije fosilnih goriva biće bezvredna do 2036. zbog tranzicije ka ugljeničnoj neutralnosti.

Zemlje koje se sporo dekarbonizuju će imati teškoća, ali oni koji budu rano krenuli u ovu priču će profitirati; studija otkriva da će obnovljivi izvori energije i oslobođena ulaganja više nego nadoknaditi gubitke za globalnu ekonomiju.

On naglašava rizik od proizvodnje daleko veće količine nafte i gasa nego što je potrebno za buduću potražnju, za koju se procenjuje da će ostaviti 11 do 14 biliona dolara u takozvanoj nasukanoj imovini – infrastrukturi, nekretninama i investicijama čija je vrednost toliko opala da se moraju otpisati.

Glavni autor, Žan-Fransoa Merkur, s Univerziteta u Egzeteru, rekao je da bi prelazak na čistu energiju bio od koristi za svetsku ekonomiju u celini, ali njime treba pažljivo rukovati kako bi se sprečili regionalni džepovi siromaštva i moguća globalna nestabilnost.

„U najgorem slučaju, ljudi će nastaviti da ulažu u fosilna goriva sve dok se iznenada ne ostvari potražnja koju su očekivali i dok ne shvate da je ono što poseduju bezvredno. Tada bismo mogli da vidimo finansijsku krizu u razmerama one iz 2008.“, rekao je on, upozoravajući da bi naftne prestonice poput Hjustona, mogle da dožive istu sudbinu kao i Detroi,t nakon pada američke automobilske industrije, ukoliko se tranzicijom pažljivo ne upravlja.

Izazov je postao očigledan na konferenciji o klimi Cop26, koja je u toku, na kojoj će neke od nacija koje su u najvećem riziku da ostanu bez imovine, kao što su izvoznici nafte i gasa Rusija i Brazil, verovatno pokušati da uspore tranziciju kao što su to učinili. na prethodnim samitima, dok se oni koji će najverovatnije biti na dobitku, kao što je EU koja uvozi gorivo, zalažu za brže delovanje.

Novi rad, objavljen u Nature Energy žurnalu, ilustruje kako će pad potražnje za naftom i gasom pre 2036. godine preoblikovati geopolitički pejzaž. Trenutni investicioni tokovi i obaveze vlade da dostigne neto nultu emisiju do 2050. godine, učiniće obnovljivu energiju efikasnijom, jeftinijom i stabilnijom, dok će fosilna goriva biti pogođena većom nestabilnošću cena. Mnoga goriva na bazi ugljenika, kao što su rezerve nafte ili uglja, ostaće nepotrošena, dok će mašinerija takođe ostati „nasukana“ i više neće proizvoditi vrednost za svoje vlasnike.

Najranjivija sredstva su ona u udaljenim regionima ili tehnički izazovnim okruženjima. Najizloženiji su kanadski katranski pesak, američki škriljci i ruski Arktik, a zatim duboki priobalni bunari u Brazilu i drugde. Nafta Severnog mora je takođe relativno skupa za vađenje i verovatno će biti pogođena kada potražnja padne.

Nasuprot tome, sadašnji uvoznici nafte, gasa i uglja, kao što su EU, Japan, Indija i Južna Koreja, požnjeće velike ekonomske dividende od tranzicije, jer će moći da iskoriste novac koji uštede na kupovini goriva u inostranstvu i investiraju u sopstvene zemlje, uključujući novac za obnovljive izvore, koji će modernizovati infrastrukturu, otvoriti radna mesta i poboljšati energetsku nezavisnost.

Situacija za dva najveća svetska emitera, SAD i Kinu, složenija je jer imaju diversifikovanije ekonomije sa značajnim resursima fosilnih goriva i moćnim sektorima obnovljivih izvora energije. Velika Britanija je u sličnoj situaciji, ali kao neto uvoznik energije ima sveukupnu korist.

Mnogo toga zavisi od brzine i širenja dekarbonizacije, zajedno s taktikama koje koriste izvoznici fosilnih goriva da bi rasprodali svoja sredstva pre nego što izgube vrednost. Da bi se procenila uticaje, studija je istražila nekoliko različitih scenarija.

Model predviđa velike ekonomske koristi za većinu uvoznika fosilnih goriva. BDP većine evropskih zemalja bi se povećao pod bilo kojim neto nultim scenarijem, otkrili su istraživači, pri čemu bi dobici nadmašili izgubljeni prihod od fosilnih goriva.

Prednosti se razlikuju među zemljama. Velika Britanija bi, na primer, potencijalno dodala 700 milijardi dolara vrednosti svog BDP-a po neto nultom scenariju, uprkos tome što bi do 2036. izgubila skoro polovinu svojih sredstava za fosilna goriva, vrednih 120 milijardi dolara. Nasuprot tome, BDP Norveške, koja je u većoj meri zavisi od izvoza nafte, mogao bi pasti za 9% ukoliko se brzo ne diversifikuje.

SAD bi se takođe mogle suočiti sa ukupnim udarom od 3,5 biliona dolara, a Kanada s 920 milijardi dolara u narednih 15 godina, ako ne smanje svoju ekonomsku zavisnost od fosilnih goriva. Predviđeni gubici u ove dve severnoameričke zemlje su nezavisni od domaće klimatske politike, jer uglavnom potiču od pada potražnje za naftnim derivatima nakon što su se glavna tržišta poput EU i Kine pomerila ka neto nuli.

Obim „nasukane“ imovine delimično će zavisiti od niskobudžetnih proizvođača, kao što su Saudijska Arabija i ostatak grupe zemalja koje proizvode naftu. Ako pojačaju proizvodnju i započnu brzu rasprodaju, drugim izvoznicima se ne bi isplatilo da prodaju svoju naftu, što bi dovelo do iznenadnog kolapsa. Prema ovom scenariju, 11 biliona dolara vredna globalna imovina u industriji fosilnih goriva bi ostala „nasukana“.

Međutim, ako bi se proizvođači nafte dogovorili o sistemu kvota, efekti bi mogli biti ravnomernije raspoređeni i sveukupno manji, iako bi na kraju prema projekcijama ipak dostigli 11 biliona dolara „nasukane“ imovine. Za naciju kao što je Kanada, to bi moglo značiti pad BDP-a od 5% u odnosu na uobičajeno poslovanje, u poređenju sa 7% prema scenariju rasprodaje, što je razlika od oko 400 milijardi dolara.

Zemlje OPEC-a će verovatno tražiti pozamašnu nadoknadu za izgubljeni prihod ako pristanu na kvote. Saudijska Arabija bi, na primer, zaradila samo 1,3 biliona dolara u okviru sistema kvota, u poređenju sa 1,7 biliona dolara od brze rasprodaje.

Autori studije kažu da trku ka dnu treba izbegavati po svaku cenu.

„Ako Saudijska Arabija bude igrala na jedan način, a SAD na drugi, onda ćemo videti ekonomsku, finansijsku i političku nestabilnost širom sveta, bankrotiranje banaka i promene u tokovima kapitala. Ljudi moraju veoma ozbiljno da razmisle o ovim tranzicionim rizicima“, rekao je Merkur, dodajući da su glavne institucije, uključujući Banku Engleske i Banku Francuske, sve više zabrinute zbog potencijalnih opasnosti po finansijski sistem.

Kako bi sprečili haos, rekao je on, izvoznici nafte treba da diversifikuju svoje ekonomije što je pre moguće, pre nego što dođe do promena kada uvoznici budu prešli na obnovljive izvore energije. Još važnije, rekao je on, bio bi bliži angažman između dve strane, kako bi se sveukupna ekonomska korist tranzicije mogla podeliti. „Ovo treba da bude priča o međunarodnoj saradnji a ne ostavljanju ljudi iza sebe.“