Kako su neki ljudi završili mesecima, pa čak i godinama zatočeni na aerodromima

Povezane objave

• Najbolja last minute ponuda ovog leta: Uštedite PREKO 650 EVRA i pođite na put od početnika do uspešnog IT profesionalca 20/08
• Konkurs za finansiranje projekata u oblasti zaštite životne sredine 01/03
• Niš: Subvencije od grada za upis u privatne vrtiće 23/12

Neki to rade u sopstvenom aranžmanu, koristeći aerodromske pogodnosti za zadovoljenje osnovnih potreba. Međutim, drugi bi radije bili na nekom drugom mestu, ali su se našli u milosti i nemilosti birokratskih zavrzlama.

U januaru ove godine, lokalne vlasti su uhapsile trideset šestogodišnjeg muškarca pod imenom Aditja Sing, nakon što je proveo tri meseca života na čikaškom O’Hejr međunarodnom aerodromu.

Od oktobra, on se nalazio u obezbeđenom delu ove vazdušne luke, oslanjajući se na dobrotu stranaca koji su mu kupovali hranu. Spavao je na terminalima i koristio mogućnosti za kupanje. Sve je bilo u redu dok službenik obezbeđenja aerodroma nije zatražio da mu Sing pokaže neki identifikacioni dokument.

Daleko od toga da je on bio prvi koji je imao „produžen boravak“ u nekoj vazdušnoj luci. Nakon analize više od dve decenije istorije svetskih aerodroma, došlo se do raznih priča o osobama koje su provele nedelje, mesece, pa čak i godine na terminalima.

Ipak, interesantno je da nisu svi to radili u sopstvenom aranžmanu.

Utapanje u gomilu

Bilo da se radi o video igrama kao što je Airport City ili temama kao što je „aerodromski urbanizam“, aerodromi često deluju poput mini-gradova. Na kraju krajeva, u svom sklopu često poseduju bogomolje, policijske stanice, hotele, fine restorane, šoping centre i narovno masovni tranzit.

Međutim, ako su aerodromi gradovi, onda su veoma čudne vrste, jer ljudi koji kroz njih prolaze nisu stanari, niti oni koji upravljaju aerodromom žele da se tu bilo ko nastani.

Bez obzira na to, život u vazdušnim lukama je moguć, jer one nude brojne osnovne pogodnosti, neophodne za preživljavanje: hranu, vodu, kupatila i sklonište. I dok radno vreme terminala obično nije 24 časa 7 dana u nedelji, oni se otvaraju u rano jutro i rade do kasno u noć.

Mnogi aerodromi su toliko veliki, da oni koji odluče da tu ostanu, kao čovek na O’Hejru, mogu pronaći način da izbegnu da budu primećeni… bar neko vreme.

Jedan od najboljih načina za „stanovnike“ aerodroma da nekako zaobiđu detekciju je da se jednostavno utope u masu. Pre pandemije, kroz aerodrome u SAD prolazilo je između 1,5 i 2,5 miliona putnika dnevno.

Kada je koronavirus konačno zadao udarac ljudskoj populaciji, taj broj je dramatično pao, čak ispod 100.000 tokom ranih nedelja krize, u proleće 2020.

Ono što je značajno je da je čovek koji je živeo u O’Hejru nešto više od tri meseca, stigao sredinom oktobra 2020., u vreme kada je došlo do oporavka broja putnika. Otkriven je i priveden tek krajem januara 2021., tačno kada se broj putnika znatno smanjio nakon špica putovanja tokom odmora i ponovnog širenja koronavirusa.

Život „ni na nebu ni na zemlji“

Naravno, nisu svi koji nedeljama spavaju na terminalu tu nužno po svojoj želji.

Ako letite dovoljno često, rastu šanse da se s vremena na vreme nađete u kategoriji  aerodromskih rezidenata, koji nisu tu zato što to žele.

Dok neki ljudi mogu da rezervišu letove koji će od njih zahtevati da prenoće na aerodromu, drugi će se naći zaglavljeni zbog propuštenih veza, otkazanih letova ili lošeg vremena. Doduše, ove okolnosti retko kada rezultiraju boravkom na aerodromu dužem od dan-dva.

Zatim, postoje oni koji se nesvesno nađu u produženom (na neodređen rok) boravku. Možda najpoznatiji, prisilni dugoročni stanovnik aerodroma je bio Meran Karimi Naseri, čija je priča bila inspiracija za film „Terminal“ s Tomom Henksom u glavnoj ulozi.

Naseri, iranski izbeglica, bio je na putu za Englesku preko Belgije i Francuske 1988., kada je izgubio papire koji su dokazivali njegov status izbeglice. Bez tih dokumenata, on nije mogao da se ukrca u avion za Englesku, ali da apsurd bude kompletan, nije mu dozvoljeno da napusti pariski aerodrom i uđe u Francusku.

Uskoro je postao međunarodna „vruća tema“ kojom niko nije hteo da se bavi. Njegov slučaj je poput ping-pong loptice „skakutao“ od zvaničnika do zvaničnika u Engleskoj, Francuskoj i Belgiji. U jednom trenutku, francuske vlasti su ponudile da mu dozvole da obitava u Francuskoj, ali je Naseri odbio ponudu, navodno iz razloga što je želeo da stigne do prvobitne destinacije, Engleske. Shodno tome, ostao je na aerodromu „Šarl de Gol“ gotovo 18 godina. Napustio je vazdušnu luku tek 2006., kada je morao da bude hospitalizovan zbog narušenog zdravlja.

Još jedan čuveni stanovnik aerodroma je Edvard Snouden, NSA uzbunjivač, koji je proveo više od mesec dana na ruskom aerodromu 2013., pre nego što je dobio azil. Zatim, tu je i saga o Sandžeju Šahu. On je putovao za Englesku maja 2004. s pasošem za britanske građane koji žive van zemlje. Međutim, imigracione vlasti su mu odbile ulazak kada im je postalo jasno da zapravo namerava da emigrira u Englesku,  ne da provede na „Ostrvu“ nekoliko meseci, što mu je pasoš i omogućavao. Poslat nazad za Keniju, Sandžej se plašio da napusti aerodom, jer se već odrekao svog kenijskog državljanstva. Konačno mu je dopušteno da napusti aerodrom, kada su mu britanske vlasti posle nešto više od godinu dana dale puno državljanstvo.

U skorije vreme, pandemija Kovida-19 je za posledicu imala još veći broj nehotičnih stanovnika aerodroma. Dobar primer je Estonac pod imenom Roman Trofimov, koji je na Međunarodni aerodrom u Manili stigao letom iz Bangkoka 20. marta 2020. Do momenta njegovog dolaska, filipinske vlasti su zaustavile izdavanje ulaznih viza da bi sprečile širenje virusa. Trofimov je proveo preko 100 dana na aerodromu u Manili, da bi mu na kraju estonska ambasada obezbedila sedište u avionu za povratak kući.

Beskućnici koji traže utočište

Dok većina rezidenata aerodroma, koji su se tu našli mimo svoje volje, žudi da napusti svoj privremeni dom, ima nekih koji jedva čekaju da uživaju u „blagodetima“ vazdušnih luka i zapravo ostanu tu da žive. Veliki aerodromi u Sjedinjenim Državama i Evropi, odavno služe, mada neformalno, kao skloništa za beskućnike.

Iako beskućništvo ima dugu istoriju u SAD, mnogi analitičari vide osamdesete godine kao važnu prekretnicu u toj istoriji, jer su mnogi faktori, uključujući smanjenje federalnog budžeta, deinstitucionalizaciju duševno bolesnih i gentrifikaciju, doveli do naglog porasta beskućnika. U toj deceniji pronalazimo najranije priče o beskućnicima koji žive na američkim aerodromima.

Primera radi, 1986. Chicago Tribune je pisao o Fredu Dilzneru, četrdeset četvorogodišnjem bivšem računovođi, koji je godinu dana živeo u čikaškom O’Hejr aerodromu. Članak ukazuje na to da su se beskućnici prvi put počeli pojavljivati na aerodromu 1984. godine, nakon što je završena železnička veza čikaške tranzitne uprave, koja je omogućila lak i jeftin pristup aerodromu. Novine su izvestile da u čikaškoj vazdušnoj luci živi 30 do 50 ljudi, ali da zvaničnici očekuju da bi se taj broj mogao popeti do 200 duša s dolaskom zimskog vremena.

Problem se nastavio i s ulaskom u 21. vek. Nove priče iz 2018. su izveštavale o porastu broja beskućnika na nekoliko velikih američkih aerodroma u toku prethodnih nekoliko godina, uključujući Hartsfild-Džekson Atlanta međunarodni aerodrom i Baltimor/Vašington međunarodni Targud Maršal aerodrom.

Pandemija konrona virusa je izazvala dodatnu zabrinutost javnosti u vezi sa zdravljem ovih stanovnika velikih vazdušnih luka.

Uglavnom, aerodromski zvaničnici su pokušavali da pruže pomoć svojim dobrovoljnim stanovnicima. Na Međunarodnom aerodromu u Los Anđelesu, primera radi, vlasti su rasporedile timove za krizne intervencije, kako bi radili na povezivanju beskućnika s mestima za stanovanje i drugim uslugama. Naravno, sasvim je jasno da bi većina aerodromskih službenika više volela rešenje koje ne podrazumeva da vazdušne luke budu skloništa za beskućnike.