Mika Antić: Čaroban je taj svet od izmišljene jave

Povezane objave

• Srpsko “Veliko kolo” za Ginisa 12/01
• Premijera predstave “Dali – Pikaso” biće održana u sredu 10. decembra u Bitef teatru. 09/12
• Sterijino pozorje počinje 25. maja 21/05

Na današnji dan 1986. godine umro je Miroslav Antić, autor, jedne od najpopularnijih zbirki dečjih pesama u novijoj domaćoj književnosti – “Plavog čuperka”. No, ovo nije jedino delo čuvenog Mike. On je bio još i reditelj, novinar i slikar.

Mika Antić rođen je u vojvođanskoj varoši u Mokrinu 14. mart 1932. godine. Tamo je završio osnovnu školu, a 1941. prelazi u Pančevo sa porodicom. Nakon gimnazije upisao je studije slavistike, ruski i češki jezik, na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Posle srednje škole radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo je da piše za list Pančevac. Četiri godine kasnije preselio se u Novi Sad gde se zaposlio u dnevnom listu Dnevnik.  U Beograd se vraća 1959. gde postaje urednik Pionira. Međutim, nije se u glavnom gradu Srbije zadržao duže od godinu dana, te se vraća u Novi Sad gde do penzionisanja radi kao novinar u Dnevnik-u, ali je i obnovio časopis za decu Neven pesnika Jovana Jovanovića Zmaja.

Antić se u književnosti pojavio pesmom “Majka”, kada je ima 16 godina, a koja je objavljena u časopisu Mladost 1948. godine. Nedugo zatim objavio je prvu zbirku pesama “Ispričano za proleća” čiji je recenzent bio Oskar Davičo. Usledile su i dela među kojima su “Roždestvo tvoje”, “Psovke nežnosti”, “Koncert za 1001 bubanj”, “Plavi čuperak”, “Mit o ptici”…

Uz poeziju bavio se i prozom, a bavio se slikarstvom. Radio je i na filmu, gde se istakao u tkz. “Jugoslovenskom crnom talasu“. Njegov film “Doručak sa đavolom” bio je zabranjen u Jugoslaviji, jer kritikuvao dvostuki moral komunističkog režima. Voleo je kafane, te i vodio boemski život, a zbpog kojeg je trpelo zdravlje. Ovaj vojvođanski boem se ženio tri puta i iza sebe je ostavio šestoro dece. Za svoj umetnički rad, dobio mnoge nagrade iz oblasti poezije, novinarstva i filma.

Pre nego što će umreti napisao je svoju poslednju želju: “Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor”.

Besmrtna pesma

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.