Da li su tehnike mučenja tokom ispitivanja delotvorne?

Povezane objave

• U Zrenjaninu “Vojvođanski Brass festival” deveti po redu 25/02
• Facebook Messenger predlaže temu razgovora! 18/10
• Najbliži prolazak asteroida Zemlji u poslednjih 400 godina 10/04

Kada su tokom 2015. godine objavljeni potresni snimci mučenja, iz poznate vojne baze Gvatanamo Bej, javnost je ponovo pokrenula pitanje o delotvornosti ovakve tehnike ispitivanja.

Bivši predsednik Sjedinjenih Američki Država, Barak Obama, objavio je sredinom 2009. godine tajne dokumente Džordža Buša, poznate kao “spisi o mučenju”.

Spisi o mučenju

Naime, među otkrivenim dokumentima nalaze se i detaljni opisi deset dozvoljenih tehnika mučenja, koje je koristila CIA u svrhe ispitivanja.

Neke od tehnika koje su se sprovodile su uskraćivanje sna, zatočeništvo, simulacije davljenja i druge.

Nakon objavljivanja dokumenata, ovu “praksu ispitivanja” od CIA-e, preuzela je novooformljena grupa za ispitivanje zatvorenika – HIG. Njihova uloga je ispitivanje efikasnosti ovih tehnika mučenja naučnim putem, ali im nije zabranjeno da ih sprovode.

Prema mišljenju laika ove nemoralne tehnike su uspešne pri izvlačenju informacija. Međutim, naučnici ne mogu da potvrde ove tvrdnje.

Direktor Triniti instituta neuronauka u Dablinu, Šejn O’Mara objašnjava koliko je efikasnost ovih metoda u ispitivanju i prikupljanju informacija minimalna.

Zabluda je uverenje da ljudi pod pritiskom pucaju i otkrivaju istinu, kako bi mučenje prestalo. Naime, veliki broj zatvorenika se podvrgava mučenju kako bi se “prisetili” istine koju su zaboravili.

Kako O’Mara ističe, reč je o mehanizmu stresnog odgovora koji postiže suprotan efekat. Lučenje velike količine hormona stresa kortizola utiče pogubno na hipokampus, neuralnu strukturu koja je zadužena za očuvanje i prizivanje sećanja. Pored toga, dugotrajno izlaganje stresu vrlo lako može dovesti do preterane osetljivosti amigdale, čiji je zadatak usmeravanje pažnje i omogućavanje komunikacije između različitih delova mozga u stresnim situacijama.

Mučenje predstavlja veliku opasnost i za samog mučitelja. Naime, da bi jedna osoba mučila drugu, mora se naći u stanju koje psiholozi nazivaju kognitivna disonanca. U pitanju je fenomen koji objašnjava opterećenje pod kojim se nalazimo kada reagujemo suprotno našim stavovima i uverenjima.

Posledice mogu biti ozbiljne. Može doći do post-traumatskog stresnog poremećaja, koji se javlja i kod osobe koja proživljava mučenje.

Mnogo efikasniji način dolaženja do informacija je razgovor.

Objašnjenja koja mogu da pruže psiholozi na ovu temu su vrlo uska, jer bi dublje ispitivanje posledica mučenja zahtevalo kršenje osnovnih etičkih kodeksa.

Veliko negodovanje u javnosti izazvala je objava izveštaja advokata Dejvida Hofmana, tokom jula 2015. godine, o prisustvu psihologa u mučenju zatvorenika Gvatanamo Beja. Naime, psiholozi su sprovodili i prisustvovali okrutnim ispitivanjima/mučenjima.

Ovakvo ponašanje krši etički princip psihologije, koji nalaže da rad psihologa ne sme, ni na koji način, uticati negativno na čoveka.

Američka psihološka asocijacija rešila je ovaj slučaj već krajem 2015. godine objavivši novu polisu, kojom se zabranjuje učešće psihologa u ispitivanjima zatvorenika.