Leksičko blago staroengleskog jezika

Povezane objave

• Novi Sad plaća prevoz srednjoškolcima 26/08
• Svetski dan turizma – 27. septembar 27/09
• Iskoristite drugi upisni rok na ITS-u i upišite najtraženije IT studije u regionu 22/09

Engleski je oduvek bio jezik imigranata. Čak i pre normanskog osvajanja, na koje su se „Bregziteri“ i Tolkin tako mnogo žalili, jezik poznat kao „staroengleski“ doneli su u Britaniju uljezi iz današnje Skandinavije i Nemačke, i slučajno se tu pomešao s latinskim, zaostalim od rimske okupacije.

Nikada nije bilo nedeljivog suvereniteta engleskog jezika, ponosno izolovanog od šireg evropskog „melting pota“. Ali ti Anglosaksonci su se prilično dobro snašli s rečima – sam termin „reč” je jedan od onih koji su nepromenjeni preživeli period od prvog milenijuma do ovog našeg.

Predivan tezaurus Hane Vidin (iz grčkog za „kuća sa blagom“) staroengleskog je, kako kaže, inspirisan „hord-wynn“ („gomilanjem radosti“), i organizovan je oko sfera aktivnosti: jelo i piće, čitanje i pisanje, putovanja ili svet prirode. Međutim, ne postoji reč za „prirodu“ na staroengleskom: upadljiv podsetnik da su nam ta vremena na neki način isto toliko strana koliko su poznata u drugim stvarima. (Vidin objašnjava da se gotovo ništa ne zna o paganskim religioznim praksama tog vremena, što potvrđuje monolog Spinal Tapa o druidima: „Niko ne zna ko su bili, ili šta su radili.“)

Pretpostavlja se da nije bilo potrebe za reč „priroda“, jer Anglosaksonci još nisu izmislili njenu suprotnost u to vreme. Oni su jednostavno živeli, kao i sve ostalo, u „sceaft” – kreaciji, koju su proganjali vilinjaci, a ponekad pustošili zmajevi.

Dok juri kroz živopisne primere, knjiga takođe povremeno zastaje da bi iznela zanimljiv naučni argument. Duga epska poema Beowulf je klasik staroengleske književnosti, čija postojeća dela ukupno imaju samo oko 3 miliona reči, odnosno manje od onoga što je koristio Čarls Dikens u svom opusu. Međutim, Vidin se takođe pita, sasvim razumno, zašto se majka zlikovca Grendela tako često opisuje u prevodima kao da ima užasne kandže (ili, u Hinijevoj verziji, da je „monstruozna paklena nevesta“) kada bi fraza koja je u pitanju („lathum fingrum“) mogla, predlaže ona, da bude pošteno prevedena kao „opak ratnik“? Koreni straha od žena u književnosti su duboki.

Međutim, kako nas autorka poziva da je pogledamo, njena knjiga je generalno više kao „stari foto album“ nego jezički bukvar. U jednom od tih etimoloških putovanja punih zadovoljavajućih preokreta, Vidin objašnjava da se staroenglesko „wes hāl“ („budi dobro“) preobrazilo u nazdravljanje („waes hail“, klicati), a zatim u naziv za ljuto začinjeno piće („wesseyl“), a zatim u veselje inspirisano ispijanjem alkohola, „wassailing“. Dakle, sasvim prikladno, knjiga je objavljena u vreme božićne zdravice, i predstavljala bi elegantan poklon ljubiteljima dobre kapljice.

Ono što je za savremenog čitaoca možda najviše upadljivo jeste kakvo su veliko zadovoljstvo Anglosaksonci očigledno imali kada su spajali reči da bi formirali složenice poput devil-sickness, slaughter-mist, war-sweat. Neki takvi oblici, namerno su metaforični ili zagonetni, poznati kao „keninzi“ (kao u „beyond my ken“). Dakle, „day-candle“ (dnevna sveća) je Sunce; „bone-locker“ (ormar za kosti) je telo; a „weaver-walker” (tkač-šetač) je pauk. Verovatno je previše lako sugerisati da je takva kombinatorna navika opisivanja reflektovala pogled na to da je sve više međusobno povezano i međuzavisno, što bi za nas moderne moglo biti lekovito. U tom slučaju, zadovoljstvo je samo podsetiti se na njihovo vrhunsko umeće.