Šta možemo naučiti iz pet masovnih izumiranja iz prošlosti naše planete?

Povezane objave

• Twitter aktivnije protiv govora mržnje! 10/02
• Aplikacijom do taksija 03/08
• Netfliks od sada i u Srbiji 11/01

Pet puta u poslednjih 500 miliona godina, više od tri četvrtine vrsta morskih životinja nestalo je u okviru masovnih izumiranja. Svaki od ovih događaja je povezan sa velikim poremećajem Zemljinog ugljeničnog ciklusa.

Kako se takve katastrofe dešavaju ostaje misterija. Međutim, nedavna istraživanja sve više ukazuju na mogućnost da Zemljini sistemi, vezani za život i životnu sredinu, mogu doživeti kaskadu poremećaja kada se pređe „tačka iza koje nema povratka“.

Dok su svetski lideri okupljeni na Cop26 u Glazgovu, ima smisla grupisati se iza konkretnih ciljeva kao što je ograničavanje zagrevanja u okviru 1,5 stepeni Celzijusa. Ako ne ostvarimo taj cilj, uskoro bismo mogli biti svesni toga. Za masovna izumiranja, s druge strane, mogu biti potrebne desetine hiljada godina ili više da bi dostigla svoj vrhunac, ali ako su ona zaista rezultat remetilačke kaskade, moramo odmah da delujemo kako bismo sprečili da započne takav nekontrolisani proces.

Da bismo uvideli zašto, hajde da prvo ukažemo na ono što znamo.

Hemijske analize drevnih sedimentnih stena pričaju izvanredne priče o promenama životne sredine. Uobičajeni element u ovim narativima je – kriza. Na neki način, Zemljin sistem dostiže prekretnicu u kojoj male fluktuacije postaju velike. U nekim slučajevima dolazi do masovnog izumiranja.

Mnogi od ovih događaja su povezani s povećanim oslobađanjem ugljen-dioksida iz ​​vulkanskih erupcija. Najmanje tri od pet velikih događaja izumiranja dogodila su se upravo u takvim periodima.

Ipak, vulkanska oslobađanja CO₂ su preslaba da bi sama po sebi objasnila ozbiljnost ekoloških kriza. Dakle, naučnici takođe razmatraju i druge potencijalne izazivače poremećaja. Jedna ideja je fokusirana na oslobađanje metana, jednog od glavnih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Druga hipoteza je da su vulkani mogli na efikasan način da raznesu sedimente bogate ugljem ili drugim organskim materijalom, pretvarajući ih na taj način u CO₂.

Nedavno istraživanje sugeriše da su takva pripisivanja od slučaja do slučaja nepotrebna. Ispostavilo se da se najteže ekološke krize ubrajaju u bilo koju od dve grupe. U jednoj grupi, većinskoj, nivo ugljenika se povećava ujednačenom stopom. U drugoj, u okviru koje se nalaze četiri od pet velikih masovnih izumiranja, nivo ugljenika raste nešto brže.

Ako je ugljenični ciklus prebrzo izbačen iz svoje ravnoteže, može doći do tačke preokreta iza koje sam ciklus u velikoj meri pojačava prvobitnu fluktuaciju. Rezultirajući poremećaj Zemljinog sistema bi tada pokazao unutrašnja svojstva ugljeničnog ciklusa, a ne posebna svojstva nestabilnosti koja je inicirala poremećaj. Ovo rezonovanje objašnjava uobičajenu stopu po kojoj se nivo ugljenika često povećavao u prošlosti. Takođe odražava dobro uspostavljene karakteristike složenih nelinearnih sistema.

Prema ovom gledištu, događaji masovnog izumiranja su dovedeni ne samo do tačke preokreta, već i izvan nje. Taj dodatni uticaj može biti odgovoran za teške posledice po život na Zemlji.

Vratimo se sada na rizik katastrofe u ova moderna vremena. Ljudske aktivnosti proizvode CO₂ mnogo brže nego što su to radile masivne vulkanske aktivnosti u prošlosti. Iako se to čini zastrašujućim, moramo priznati da je dolazak do kriza u prošlosti trajao mnogo duže u poređenju sa savremenim klimatskim promenama. To znači da se tačka preokreta u okviru antropocena može izraziti u smislu ukupne proizvodnje CO₂, a ne njegovom stopom. Jednostavna računica sugeriše da ako značajno ne smanjimo emisiju CO₂, rizikujemo da pređemo prag već pre kraja sadašnjeg veka.

Ovo rezonovanje ne eliminiše alternativna objašnjenja koja pozivaju na posebne izvore ugljenika. Štaviše, dostupni podaci ne isključuju mehanizme, poput ekoloških promena, koji bi mogli da zaustave nekontrolisani proces pre nego što postane ozbiljan. Ipak, proračuni su u skladu s našim sadašnjim razumevanjem ugljeničnog ciklusa.

Ove ideje su deo kontinuiranog naučnog napora da se razotkriju neke od najdubljih misterija naše prošlosti, ne samo da bi nam pomogli da razumemo rizike koje nose aktuelne klimatske promene, već i da otkrijemo kako je nastao naš svet. I u tome leži poruka za političke lidere koji se sastaju na Cop26: hajde da ne doprinosimo riziku od šestog izumiranja. Napori da se sada ograniči emisija CO₂ mogu isplatiti dividende u budućnosti, i to dalje nego što to možemo zamisliti.