(Ne)opravdano romantizovana misterija

Povezane objave

• PDP AllStars izložba 22/12
• Novi Sad: Koncert orkestara muzičkih škola 27/05
• Novi Sad: “Novosadski Mocarteraj” u Sinagogi 26/01

Pre 211 godina nastala je jednu od najpoznatijih klasičnih kompozicija svih vremena “Za Elizu”. Tog 27. aprila 1810. godine nastala je jedna od najmističnijih kompozicija svih vremena. Verovatno ne postoji osoba koja se nije srela sa delom čuvenog kompozitora Ludviga van Betovena, ali se većina i dalje pita ko je bila Eliza.

Kako kažu neka istraživanja, ova kompozicija je ring ton mnogima bila s početkom 2000, a danas je muzika koja se čuje prilikom čekanja da se javi “operater” u pojedinim institucijama državne službe. Inače, ovo delo nije predstavio javnosti sam kompozitor, već je to uradio nemački muzikolog Ludvig Nol, koji je note i pronašao. Tako je kompozicija objavljena tek 1865. godine, odnosno 38 godina posle Betovenove smrti.

Elizin identitet muči muzičku javnost, najpre muzikologe i u proteklih više od dva veka pojavile su mnogobrojne teorije. Kako Betoven nije bio živ u trenutku objavljivanja njegove kompozicije nije mogao da odgovori na pitanje kome je ista posvećena, ostavilo je prostora za nagađanje. Pa prema pojedinim stručnjacima, kompozicija je, navodno, posvećena Elizabeti Rekel, koja je bila nemački sopran i sestra Betovenovog prijatelja.

možda vas zanima Koliko je vredno pismo koje je pisao Mocart?

Međutim, drugi veruju da je sam pronalazač, Nol, pogrešno dešifrovao naslov i da u stvarnosti piše “za Terezu”, jer je isti hartiju sa notama dobio od austrijske gospođe Babet Bredl, a koja ih je dobila od izvesne Tereze fon Drošdik. Upućeni kažu da je Tereza bila Betovenova učenica i u trenutku kada su se upoznali ona se prezivala Malfati. Navodno ju je prosio iste godine, 1810, kada je kompozicija i nastala. No, Tereza ga je odbila zbog jednog austrijskog plemića.

A, kanadska muzikološkinja Rita Steblin veruje da se radi o Elizi Barensfeld. Ona je bila štićenica Betovenovog bliskog saradnika Johana Nepomuka Melcela. Ova Eliza je bila vunderkind u operskom pevanju, a u svojoj trinaestoj godini života, baš te 1810. izučavala je muziku u Beču gde je i upoznala Betovena.

Spletom okolnosti i komšijskih odnosa, doveli su do uverenja da je kompozicija ustvari sasvim slučajno nastala i da taj proces uopšte nije niti romantičan niti tragičan. Kompozitorovog saradnika Melcela je, veruje se, Tereza Malfati zamolila da Betoven napiše neki lak komad kako bi Eliza mogla da vežba.

saznajte i ko je bila Marija Ana Mocart?

Najverovatnija je ova teorija, jer od pronalaska do danas deca vežbaju sviranje uz nju. Kompozicija je primerena đacima i baš nju u Srbiji sviraju učenici četvrtog razreda niže muzičke škole, dok se nalazi i u planu programa za osnovne škole.

Ludvig van Betoven

Betoven je rođen 1770. godine u Bonu. Kao dete se preselio u Beč radi daljeg školovanja kod Jozefa Hajdn (1732-1809). Međutim, učitelj nije bio posvećen dečaku, te tako sam odnos nije bio naročito uspešan. Pre 30. godine života, Betoven je počeo da gubi sluh. I upravo je to bio razlog za njegovo udaljavanje od sveta i povlačenja u sebe, jer mu je bilo teško da objašnjava drugima da je gluv.

Uprkos problemu sa sluhom, nastavio je da komponuje. U tom periodu je nastalo mnogo planetarno poznatih dela, kao što je “Mesečeva sonata”. Globalno poznata je i kompozicija “Deveta simfonija”, odakle je uzeta i potom adaptirana “Oda radosti” koje je himna Evropske unije od 1972. godine.

Odrastao je u porodici muzičara, slično kao i njegov prethodnik Volfgang Amadeus Mocart (1756-1791), a svirao je klavir i violinu. Preminuo je u Beču 1827. godine.