Kanal sa najviše obustava plovidbe u istoriji

Povezane objave

• Danas je Svetski dan osmeha! 07/10
• Obeležavanje Svetskog dana telekomuikacija i informacionog društva 17/05
• DaFed #37 30/09

Teretni brod, dugačak koliko i četiri fudbalska terena, “Ever green” obustavio je plovidbu kroz Suecki kanal na nedelju dana. Kako se tačno uspeo poprečiti i blokirati ovaj vodni put, nije objašnjeno, ali je razrešenje situacije čekalo preko 300 drugih brodova, kako bi nastavili transport robe.

Naime, Suecki kanal povezuje luke Port Said na severu i Suez na jugu. Prokopan je 1869. godine i povezuje Sredozemno i Crveno more razdvajajući afrički i azijski kontinent. Ovo je, inače, najkraći morski put između Evrope, zemalja Indijskog okeana i zapadnoga dela Tihoga okeana. Ujedno je jedna od glavnih svetskih pomorskih ruta.

S druge strane, njegova politička istorija, za Egipćane nije lepa uspomena, bar ne do 1956. dok je bio u vlasništvu Britanije i Francuske.

Ideja

Prema podacima, planovi u vezi sa pokopavanjem datiraju još iz doba egipatskih faraona, koji su želeli da spoje reku Nil sa Crvenim morem. Prvi, koji je započeo realizaciju tog plana, bio je Sesostris II., oko 1900 godina pre nove ere. Uz plovidbu, taj kanal trebao je poslužiti i da se navodnjavanjem pustinja pretvori u plodno tlo.

Međutim, i uz mnogobrojne robove izgradnja nije uspela, jer bi pustinjski vetrovi zatrpavali brže nego što su ljudi mogli iskopati. Bilo je još pokušaja, ali bi se sve ijedan završavao neuspehom.

Onda je u 16. veku osmanlijski vezir Mehmet Paša Sokolović ponovo je pokrenuo ideju spajanja Crvenog mora i Sredozemlja, ovog puta zbog hodočasnika, tačnije da se otvori put prema Meki i Medini. Uz hodočasničku rutu, probijanjem kanala, otvorila bi i trgovinska koja bi dodatno osnažila Otomansko Carstvo. I ova ideja nije realizovana, jer je, uprkos tehnologiji koja je postojala, ceo posao je bio jako skup za njih.

Tako je prvi u istoriji ozbiljno tom planu prišao Napoleon tokom francuske kampanje u Egiptu i Siriji. Merenje, računanje, izvođenje idejnih rešena… trajala su nekoliko decenija. Ali, nikako se nije počinjalo sa konkretnijim radovima na terenu.

Istovremeno, Velika Britanija je vrlo ozbiljno trgovala sa Indijom, a brodovi do Evrope putovali su zaobilazeći ceo afrički kontinet. Te tako, London nije bio zainteresovan za projekat, jer je strahovao za svoj dominantni položaj u pomorskoj trgovini.

Shvativši da britanci neće pomoći, francuska kompanija, koju je vodio Ferdinand de Leseps, napravila je sporazum s Egiptom o izgradnji kanala. Prema sporazumu, Egipat je preuzeo obavezu dopremanja radne snage (prisiljavajući najsiromašniji sloj Egipćana na rad stvarajući nove robove).

Lopatama, krampovina i uz vrlo malo mehanizacije desetine hiljada egipatskih seljaka iskopalo je oko 75 miliona kubnih metara zemlje, peska i kamena. Sav potreban materijal za izgradnju kanala dopreman je iz Evrope. Ceo taj proces bio vrlo težak i naporan, a nestašica pitke vode bila je svakodnevna pojava. Podaci kažu, da je tokom gradnje umrlo oko 125.000 osoba od posledica kolere i drugih zaraznih bolesti.

No, kanal je dovršen i svečano otvoren 1869. godine, deceniju nakon “prve lopate”.

Dugovi i obustava plovidbe

U to vreme, osmanlijski vođa bio je Ismail Paša, koji je u čast završetka radova organizovao proslavu, izgradivši pre toga sebi ogromnu palatu u Kairu, navodno, kako bi mogao da ugosti strane zvaničnike. Međutim, proslava se poklopila sa padom vrednosti egipatskog pamuka. No, nije fešta bila problem, već nedostatak novca. Te tako ni sam Egipat, a ni Ismail Paša nisu imali sredstava da vrate dugove, koji su nastali zbog izgradnje kanala.

Uprkos zaduživanju u evropskim bankama, novca i dalje nije bilo dovoljno, te je Ismail Paša svoj deo vlasništva nad Sueckim kanalom morao prodati Velikoj Britaniji. Velika Britanija je tu trgovinu iskoristila za ono što je najbolja znala – za kolonijalno širenje. Pa su tokom 1936. na ovo područje, uz 164 kilometara kanala, Britanci poslali vojne trupe, koje su čuvale interese vlasnika, Britanaca i Francuza.

Tek 1956. godine, kada je egipatski predsednik Gamal Abdel Naser, planirao izgraditi veliku branu kojom bi se regulisalo godišnje izlivanje Nila, došlo je do promene statusa. Naime, Naser je zatražio finansijsku pomoć SAD-a i Velike Britanije, međutim ove dve zemlje su odbile zahtev. Takav stav izazvao je nezadovoljstvo, te je Naser nacionalizovao Suecki kanal proglasivši ga vlasništvom egipatskog naroda.

Postupak je naišao na ozbiljno negodovanje ostatka sveta, te su udruženi, Velika Britanija, Francuska i Izrael napali Egipat. Problem koji je nastao, kažu savremenici, podsećao je na uvod u treći svetski rat, jer je Naser bio vrlo blizak sa tadašnjim Sovjetskim Savezom. A, kako bi se spor rešio, uključili su se Ujedinjeni narodi (preteča UN), poslavši mirovne snage, tražeći od Britanije, Francuske i Izraela da napuste zauzeto područje. Međutim, zbog razaranja i oštećenja kanal je otvoren gotovo godinu kasnije.

Deceniju kasnije, tačnije 1967., kanal je ponovo zatvoren, ovog puta zbog izbijanja Egipatsko-izraelskog rata. U trenutku zatvaranja kanala u njemu je bilo 14 brodova, koji su se morali usidriti i čekati prekid rata. “Oslobođeni” su tek 1975. godine!

pročitajte još i Dvospratni auto-putevi u Švajcarskoj?

Kanal danas

Danas, ovaj kanal predstavlja jedan od glavnih trgovinskih puteva sa posebnim režimom plovidbe. Tokom dana kanalom prolaze, u proseku, tri konvoja, dva u smeru juga i jedan u pravcu severa. Putovanje traje između 11 i 16 sati, a prosečna brzina brodova je 8 čvorova, odnosno 15 kilometara na sat.

Kanal se konstantno unapređuje, a 2015. godine postignut je rekord – u jednom danu kroz njega je prošao 81 brod s ukupno 6,1 milliona tona tereta. Kada je izgrađen, 1869. godine, kanal je bio dug 164 kilometra i dubok oko 8 metara, a sada je, zahvaljujući konstantnim uradovima na unapređenju, dugačak oko 193 kilometra, dubok 24 metra i širok 205 metara.