Vrste i karakteristike medija

Istinu ne možete izmisliti, laž da!

PR menadžer treba da ima sva ovlašćenja za odnose sa medijima, tako da u svakom trenutku može da istupi ispred svoje kompanije da plasira određene informacije, da uvek može da obezbedi pravog sagovornika za određenu temu, da može da izađe u susret predstavnicima medija, da proceni situaciju i da tako posavetuje menadžment kompanije.

vrste medija

Menadžer za odnose sa javnošću je dobro obavešten novinar o svojoj kompaniji, ali i veoma važan izvor informacija i pouzdan partner novinarima iz medija. Upravo zbog ovakve povezanosti novinar mora da ima apsolutno poverenje u PR menadžera i obrnuto. Obostrana kolegijalnost, profesionalnost, korektnost i međusobno uvažavanje se podrazumevaju. Blizak lični odnos nije najpoželjniji, ali ukoliko se on razvije ne treba da bude suviše očigledan. Novinaru uvek pošaljite čestitku za Novu godinu, rođendan, rođenje deteta, čestitku za godišnjicu medijske kuće u kojoj je zaposlen, poklonite mu koristan prigodan poklon, pozovite na svečanost koju organizujete. Navedeni gestovi su u domenu profesionalnog partnerstva. Poverenje novinara zaslužićete ako mu blagovremeno prezentujete tačne, atraktivne informacije, ako u svakom trenutku možete da mu izađete u susret i ako ne hvalite previše sebe i svoju kompaniju. Imajte u vidu da je najbolja ona informacija koju novinar prihvati sa toliko poverenja da je gotovo nepromenjenu objavi.

Mediji su zasigurno najuticajniji kanal za komuniciranje, jer imaju ne samo snagu da vaše poruke transferuju do najvećeg broja vašoj kompaniji zanimljivih grupacija ljudi, već imaju i moć da kreiraju javno mnjenje. Putem medija moguće je komunicirati korištenjem različitih komunikacijskih alata.

Saopštenjima, izjavama, konferencijama za novinare, oglašavanjem (reklamama) i advertorialima (sponzorirani tekstovi, plaćeni tv i radio prilozi). Neposredno se s ciljnim grupacijama može komunicirati događajem – eventom (event = svaki planirani događaj putem kojeg se neposrednom komunikacijom prezentuju proizvodi, usluge ili ideje), sopstvenom web stranicom, news letter-ima (vesti poslate e-mailom bilo potrošačima, partnerima, stručnoj javnosti), blogom, pismima zahvalnosti, nagradnim igrama, nagrađivanjem vernosti (bilo potrošače, poslovne partnere ili zaposlene), zatim katalozima, brošurama, lecima, anketama, spoljnim oglašavanjem (jumbo plakatima, city lightevima), unutrašnjim oglašavanjem (plakatima u prostorima javne namene npr. pošte, bolnice), ….

lekcije marketing

Treći komunikacijski kanal odnosi se na posrednu komunikaciju. Sa svojim ciljnim javnosima možete komunicirati na način da se aktivno ili pasivno uključite u humanitarne akcije ili donacijama u području kulture, obrazovanja, zdravstva i nauke, zatim brigom za zaštitu okoline vaše lokalne zajednice (npr. finansijskom podrškom u akciji čišćenja šuma) i na kraju putem najraširenijeg alata, sponzorstva, koji je najzastupljeniji u oblastima sporta i kulture.


Da li je svaka informacija materijal za medije?

Svako obaveštenje o nekom događaju u sredstvima javnog informisanja je u suštini informacija, ali svaka informacija nije i vest za medije. Jer, novinari smatraju da je vest nešto apsolutno novo. Informacija ima zadatak da informiše. Kao PR menadžeru ne treba da vam bude važno da informacija bude senzacionalna, važno je da ona bude objavljena u nekom mediju i da zasluži određeni medijski prostor.

U PR-u ćete se često susreti sa terminom informacija za štampu, koja se interpretira i kao press release, informacija za medije, obaveštenje za medije ili saopštenje za štampu. Dakle informacija za štampu su informacije kompanije ili organizacije o nekom događaju od interesa za javnost, koje se plasiranju medijima i njihovim novinarima.

vrste medija2

Zainteresovati novinare, tj. medije znači pristupiti im na dva osnovna načina, sa inicijativom ili samo odgovoriti na njihove zahteve. Inicijativni način pristupa medijima  podrazumeva slanje saopštenja za medije, pakete informacija za novinare, radijske vesti u obliku izjava, komentara, tumačenja i konačno, objave u elektronskim medijima.

»Vest je samo ono što neko, negde pokušava da sakrije. Sve ostalo je marketing ili PR«.

Suština ove, pomalo zastarele novinarske poslovice (danas će mnogi reći da je sve PR i marketing, uključujući i vesti), zapravo je u činjenici da je istraživački rad jedina vredna stvar u novinarstvu.

Nekoliko osnovnih pravila za pisanje gotovo svih novinarskih tekstova, vredi uvek imati na umu:

  • najpre napisati najvažnije
  • suština vesti mora stati u jednu, prvu rečenicu
  • čitaoci moraju dobiti odgovor na sva elementarna pitanja: ko, gde, kada, kako, zašto
  • vest se piše kratkim rečenicama i kratkim pasusima
  • bez komentarisanja, moralisanja i mudrovanja
  • treba poštovati dogovor sa urednicima o dužini i formi teksta
  • treba napisati sve važne informacije, osim onih koje su neetične, nejasne, neproverene i zbunjujuće, jer uvek ima dovoljno vremena i dovoljno novinskih izdanja za dopune, proširivanja i razjašnjavanja.

Redosled poteza je veoma logičan: najpre prikupimo što više materijala, od saopštenja i izjava, do kratkih beleški o sopstvenim saznanjima i utiscima (ukoliko smo bili na mestu događaja ili telefonom razgovarali sa nekim od učesnika). Sav materijal pročitamo, podvlačeći (ili na neki drugi način naglašavajući) ono što je najvažnije i najinteresantnije. Sledi skiciranje teksta (mnogi ovu fazu preskaču, iako je kratka i veoma korisna) u kojem je dovoljno odrediti okviran broj, redosled i sadržinu pasusa. Potom je na redu najvažniji deo posla: pisanje prve rečenice i lead-a, u koji mora stati sve što je važno i koji mora biti tako napisan da čitalac iz njega može da dobije osnovnu informaciju, ali i da lako zaključi da li želi da vest pročita do kraja. Na kraju, u skladu sa pomenutom skicom treba napisati celu vest, a na kraju dodati i sopstveni predlog naslova.

O tome kako će biti plasirana vest koju ste napisali, bolje je da ne brinete previše.
Za njenu opremu kao i za njeno raspoređivanje na određenu stranu i eventualnu najavu na naslovnoj strani zadužen je urednik i njegova će reč svakako biti odlučujuća i poslednja. Najbolje što možete da učinite da pomognete i sebi i njemu je da napravite predlog opreme teksta, ali i da samu vest bar još jednom proverite i eventualno »ispeglate«.

Svaka pojedinačna taktička akcija ili koncept vaše PR kampanje mora biti sastavljen od sledećih elemenata:

Elemenat vesti

Da bi vaša poruka bila prihvaćena i objavljena u medijima ona mora da predstavlja legitimnu vest. Za nekoga kao što je Bill Gates, dovoljno je da se samo pojavi, i sva medijska pažnja usmerena je na njega. Međutim postoji mnoštvo sastojaka i dodataka koje čine vest lako objavljivom.

Glavni dodatak je emocija. Ukoliko vaša vest izaziva interesovanje, ako čini ljude radosnim, nasmejanim, pa i zabrinutim, ili ako dodiruje njihove lične želje, probleme, karijeru, porodicu, onda je ta vest dobra vest sa stanovišta PR-a.
U PR-u vest mora biti kvantitativna. Za razliku od reklame koja je kvalitativna: “Naš deterdžent je najbolji i najbolje pere rublje”, u PR-u bi se to isto reklo: “Zadnje studije pokazuju da je u 82% slučajeva naš deterdžent bolje prao rublje nego konkurentski.”

U PR-u, elemenat vesti kreće se od potreba korisnika ka prednosti proizvoda. Na primer: “Na zahtev korisnika širom Srbije koji do sada nisu imali pristup Internetu, SBB je novom SMIN mrežom omogućio kvalitetan pristup po ceni lokalnog poziva”. Ili kako bi to zvučalo u reklami: “SMIN mreža SBB omogućuje građanima širom Srbije da pristupe Internetu, sa bilo kog telefona, po ceni lokalnog poziva, www.sbb.rs”. Na kraju, najvažnija karakteristika vesti je da je ona demonstrativna za razliku od reklame koja predstavlja datu izjavu oglašavača. Vest mora biti potkrepljena dokazima, statistikama, stvarnim brojevima, realnim i dokazanim činjenicama. Reklama je izjava prodavca skrojena onako kako njemu najviše odgovara, zato je niko u medijima ne bi ni objavio ukoliko za to ne plati.

Elemenat komercijalne poruke

Ustaljeno mišljenje da je svaki PR dobar PR je veoma pogrešno. Vašu poruku mogu da prenesu svi svetski mediji, ali ukoliko ona nema jasno komuniciranu poruku koja oličava strateški marketinški cilj vaše PR kampanje, onda je ona uzaludna. Ukoliko niste već izgrađeni svetski brand, ukoliko vaša pozicija nije neprikosnovena u odnosu na vašu konkurenciju, vaš osnovni cilj je da objavljena vest u medijima jasno i nedvosmisleno komunicira vašu komercijalni poruku. Šta više, u toj vesti vaša poruka mora biti i demonstrirana. Zato je idealno izvršiti raznovrsna istraživanja ili ankete. Ako rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da je vaš proizvod/usluga, bolji od konkurencije, onda tu činjenicu radosno komunicirate medijima. Čak je i bolje ako je to istraživanje obavljeno i komunicirano medijima od neke nezavisne organizacije koja na tom polju ima autoritet. Ne zaboravite, što bolje vaše prednosti možete demonstrirati konkretnim podatcima, brojevima, i statistikama, to je vaša šansa da vam poruka bude prihvaćena na pravi način, veća.

Elemenat ciljanja medija

Koliko god uspešnost PR kampanje izgleda da zavisi od sreće i proviđenja, do uspeha se retko dolazi slučajno. Ako ciljate na određenu oblast medija, vaša poruka moraće da sadrži takve elemente koje bi privukli pažnju baš tih ciljanih medijskih kuća. Ovo može da vam deluje banalno, ali se ovo pravilo vrlo često ne primenjuje kako treba. Razlog tome je što se često o PR-u razmišlja na sličan način kao o klasičnoj reklami.

U slučaju plasiranja reklame, veoma je skupo ciljati posebno svaki od medija i kreirati reklame pojedinačno. U poređenju sa reklamnim kampanjama koje koštaju puno para, uspeh u PR-u se mahom bazira na vašoj kreativnosti. Zašto onda ne kreirati posebne elemente (vesti i komercijalne poruke) za svaki medij posebno, u odnosu na njihove specifičnosti?

Elemenat ciljanja javnosti

Dok ciljate određene medije, vi ćete ciljati vašu publiku, bilo to u celini ili kao pojedinačne ciljne grupe. Ciljanjem određenih medija, privlačite pažnju njihove ciljne grupe, koja bi time automatski trebala da bude i vaša ciljne grupa. U stvari, u PR-u, nije toliko ni važno da tačno pogodite, odnosno komunicirate, isključivo svojoj ciljnoj grupi. Ne zaboravite da je fundamentalna razlika između reklame i PR-a u tome da kada je vaša vest objavljena od strane medija, vi za to ne plaćate. U reklamiranju postoji opravdan strah da ako vaša reklama bude objavljena na pogrešnom mestu, onda su sav trud i uloženi novac propali. Kod PR-a, najvažnije je da vaša vest (priča) bude prihvaćena i objavljena. Dok god objavljena vest o vama jasno komunicira vašu komercijalnu poruku, to je za vas uspešan potez. Čak i kada ciljate na medije, (radio, TV, magazine …), koji imaju jako široku publiku, vas publicitet u slučaju PR-a ne košta ništa, pa zašto onda ne iskoristiti priliku i pročuti se i u široj javnosti.

Odnosi s medijima su planirana, redovna i sadržajna obostrana komunikacija.
Ključna stvar u odnosima profesionalca za PR s medijima je izgradnja odnosa medjusobnog poverenja.

Neke činjenice o nastupu u medijima:

  • Svrha nastupa je da ubedi i pridobije
  • Stavove iznosite nakon činjenica i na osnovu njih
  • Percepcija je često na kraju važnija od činjenica
  • Previše podataka izaziva zamor
  • Publika brzo zaboravlja, ali pamti loše stvari

Upoznaj medije da bi ih bolje iskoristio

Kanali (mediji):

  • Novinske agencije
  • Štampani
    • (dnevni, nedeljni, mesečni…)
    • (nacionalni, regionalni, lokalni, specijalizovani…)
  • Elektronski (radio, televizija, teletekst, servisna TV)
  • Novi mediji (Internet sajtovi, e-zine, SMS, MMS)
  • Alternativni (javne ličnosti, naučnici, umetnici, sportisti, zabavljači, ljudi od uticaja)
  • Knjige i filmovi
  • Domaći i inostrani
  • Trač (Gossip, Radio-Mileva…)

Televizija

Reč televizija je neologizam nastao od grčke reči tele (daleko) i latinske reči visio (gledanje, viđenje, predstava), a prvi je u savremenom značenju ovaj izraz upotrebio 1900. godine ruski naučnik Perski na međunarodnom kongresu u Parizu u saopštenju „Elektična televizija”.

Televizija je proizvod masovnih potreba našeg vremena.” Dvajt Mekdonald

Televizija je otkriće XX veka, ali su prvi pokušaji prenošenja najpre statične (fototelegrafija), a nakon toga i žive slike (telekroskopija) znatno stariji. Nakon brojnih pokušaja mnogih naučnika i konstruktora, istorija civilizacije uzima da je u tome prvi uspeo škotski inženjer Džon Lodži Ber. On je 25. aprila 1925. godine uspeo da prenese sliku jedne lutke uz pomoć svog pomoćnika Vilijama Tejtona ( na ekranu se pored lutke pojavio nasmejani Tejtonov lik, pa bi se simbolično za njega moglo reći da je on  prvi TV voditelj) iz potkrovlja kuće u kojoj je živeo do prodavnice u prizemlju. Tehnika se zasnivala na signalu snimljenom na Edisonovoj ploči, ovakva tehnika koristi se kod audio snimanja a mašina kojom se snimalo dobila je ime fonoskop.

tv

Amerikanac Filo Fansfort je 1927. godine uspeo da usavrši katodnu cev (kineskop) koja čini osnovu TV prijemnika i zahvaljujući njemu 7. aprila realizovana je transmisija slike na mnogo većoj udaljenosti iz Vašingtona u Njujork. Prvi redovan televizijski program počinje sa emitovanjem 2. novembra 1936. godine u Engleskoj (to je do sada neprevaziđeni standard kada je televizija u pitanju BBC).

Postoje podaci da je u periodu od 1936. do 1938. godine prodaja TV prijemnika porasla od 2000 do 20000, što svedoči o tome koliko je novi medij bio interesantan i pružao mogućnost da se vide stvari o kojima mnogi nisu ni maštali kao što je to bilo krunisanje kralja Džordža VI. 1937. godine, ali i raznih koncerata i popularnih konjičkih trka. Iste godine u Berlinu, na 11 javnih televizijskih gledališta u nadležnosti nemačke pošte, oko 150000 Nemaca gledalo je prenos sa Olimpijade. Nakon ovoga počinje stvaranje televizijskih centara širom Evrope.

Prva profesionalna demonstracija televizije u Srbiji priređena je septembra 1938. godine na Beogradskom sajmu, uz angažovanje domaćih glumaca i pevača za izvođenje programa. Razvoj televizije kod nas usporio je Drugi svetski rat, i tek posle obnove i privrednog oporavka moglo se pomišljati na uvođenje televizije.

Prvi korak simbolično je vezan za stogodišnjicu rođenja Nikole Tesle, jednog od utemeljivača radio-difuzije u svetu. Tim povodom, jula 1956. godine, na Tehničkoj velikoj školi u Beogradu emitovan je televizijski program u okviru izložbe radio-amatera Jugoslavije. Mogao se pratiti u Beogradu i okolini. Nakon tog pokušaja, Radio Beograd je od 1955. godine vodio akciju za uvođenje televizije koja će po tehničkoj opremljenosti biti na nivou zapadnoevropskih zemalja, i uspešno je okončao 1958. godine.

U februaru 1958. Radio Beograd prerastao je u Radio-televiziju Beograd, a od 23. avgusta do 2. septembra iz ovog studija, prvog takvog objekta na Balkanu i većem delu Evrope isključivo projektovanog i građenog za televiziju (inače, mahom se pribegavalo adaptacijama objekata druge namene). Televizija Beograd je emitovala probni program u kojem su isprobani gotovo svi televizijski žanrovi. „Bez presedana je u svetu činjenica da za jedanaest prvih dana rada jedna televizija ispuni svoje emisije po našem mišljenju kvalitetnim programom u trajanju tri-četiri sata” – rečeno je na konferenciji za štampu po završetku probnog programa. Posle nepuna tri meseca, 28. novembra, otpočelo je kontinuirano emitovanje programa.

Televizija je u odnosu na ostale relativno mlad medij, koji je od svojih početaka, tridesetih godina prošlog veka, do danas, prešao čudesan put – od statične, crno-bele slike, do „živih” prenosa vojnih operacija snimljenih običnim mobilnim telefonom, na početku 21. veka.

Ona se neprestano razvija, direktno vezana za napredak informacionih tehnologija i njene su mogućnosti iz dana u dan sve veće. U međuvremenu, televizija je postala sastavni deo života savremenog čoveka, i upravo njoj treba zahvaliti što je najšira javnost danas detaljno upoznata sa događajima u svetu.

Nakon prvog pominjanja reči televizija ono na šta ljudi odmah pomisli je skoro svuda prisutno, najprodornije i po mnogima najopasnije sredstvo javnog komuniciranja, koje usled velike tehnološke revolucije postaje omiljen način informisanja. Uporedo sa razvojem televizije kao medija razvijala se i posebna novinarska televizijska škola, te nije čudo što postoji mišljenje da jedan minut na malom ekranu ima ekvivalent dejstva nekoliko stotina objavljenih tekstova u novinama.

Skoro svaki čovek na svetu ima svoje viđenje televizije i način na koji je posmatra. Televizija predstavlja „elektronski medij”, koji za razliku od štampanih pruža mogućnost izveštavanja sa mesta događanja u realnom vremenu i zbog toga je informisanje javnosti ovim putem, danas najrasprostranjenije, jer nudi atraktivne sadržaje koji služe informisanju, edukaciji naroda, širenju kulture i zabavi.

Za razliku od radija, gde se novinari izražavaju samo tonom odnosno glasom, novinarski tekst na televiziji „pokriven je slikom” i na taj način predstavlja pravu audiovizuelnu prezentaciju događaja.

Zbog svoje prirode da okuplja široke narodne mase, postala je izuzetno privlačan medij za oglašivače, jer prema  nekim podacima,  izvesno je da oko tri milijarde ljudi na planeti redovno gleda televiziju bar dva do tri časa dnevno, što znači polovina svetskog stanovništva, polovinu svog slobodnog vremena provede ispred televizora. Postoje podaci da ljudi danas potroše sedam puta više vremena na gledanje televizije nego na čitanje štampe. Sve to uticalo je i na način informisanja javnosti, te se sa sazrevanjem novog medija menjalo i novinarstvo i način prezentacije vesti i informacija.

Najveća privlačnost elektronskih medija leži u činjenici da javnost može direktno iz „poverljivih” izvora u trenutku kada je to zanima, saznati neku informaciju. Spiker odnosno voditelj svojim saopštavanjem, informaciji daje posebnu dimenziju. Najveća čar televizije je, da ono što bi ljudi čitali u sutrašnjim novinama, na televiziji mogu da prate uživo. U jednom trenutku mislilo se da će zbog najveće rasprostranjenosti televizije doći do potpunog kraha štampanih medija. Međutim, nijedan novi medij nije uticao na potpuni prelazak publike sa jednog na drugi.

Televizija je medij koji minimalnim razlikama u prezentaciji istog sadržaja može da sugeriše ili saopšti različite ili čak suprotne poruke. Zato je odgovornost novinara/reportera/urednika u razumevanju događaja i načina prenošenja činjenica u TV novinarstvu nemerljiva.


Kako reći sve u tako malo vremena i sa tako malo reči?

Mnoge kolege iz štampanih medija odmahnuće rukom pri samom pomenu literarnih kvaliteta tekstova za TV pakete. Ali, oni nisu ni bolji ni gori od tekstova za novine. Oni su prosto drugačiji. Za razliku od kolega koji odmahuju, televizijski reporter nad glavom ima ograničenje vremenom u svakom pogledu. Sa jedne strane, ograničen je vremenom koje ima za predaju paketa (to vremensko ograničenje, istini za volju, imaju svi novinari).

TV reporter je međutim ograničen i vremenom trajanja priloga. I ovde možemo da upotrebimo matematiku: iskusne kolege sa takozvanog BHS govornog područja, izračunale su da se u jednom minutu prosečno pročita između 140 i 150 reči. To znači da se, uz pretpostavku da se neprekidno čita, u vestima koje traju 30 minuta može pročitati između 4.200 i 4.500 reči. Sav taj tekst mogao bi da stane na svega dve stranice beogradske „Politike”. Pošto je prosečno trajanje TV paketa 1,45 minuta, ili 105 sekundi, to znači da bi se, ako bi se samo čitalo, u jednom prilogu pročitalo najviše 245 reči. Ako uzmemo prosečan TV paket, u kome će se naći dve izjave od po 25 sekundi, za tekst nam je ostalo samo 55 sekundi, odnosno, najviše 137 reči, ili petnaestak redova teksta. Međutim, neko čita sporije, neko brže, i zato prethodna računica ne može biti egzaktna. Ona, međutim, ima za cilj samo da predstavi ogromnu vrednost svake sekunde u TV programu.


Osnovne forme u TV novinarstvu

VEST je, kako su je definisali profesionalci, pravovremena, istinita i sažeta informacija o ljudima, događajima i pojavama koje su važne i zanimaju široki krug ljudi, a napisana je tako da odgovara vremenskim ograničenjima medija i mogućnosti publike da je prihvati. Naročito u TV vesti, važno je odgovoriti na pet „W” („Who? When? Where? What? Why?” – „Ko, kada, gde, šta i zašto”), i ne opterećivati je nepotrebnim podacima. Na šesto novinarsko pitanje – „kako” – u vestima se ne odgovara, osim u izuzetnim slučajevima (kada je vest veoma bitna, a nema vremena za snimanje paketa). Vest treba da odvoji najvažnije od važnog.  Čita je prezenter u studiju, i obično nije duža od tri rečenice. Može se «pokriti» slikom, takozvanom «pokrivalicom», dok je prezenter čita.

IZVEŠTAJ je osnovna forma TV paketa i traje od 40 do 120 sekundi. Dok vest po pravilu služi za iznošenje glavnih informacija, izveštaj je obuhvatniji, nužno podrazumeva sagovornike (ili osobe koje govore na nekom događaju). Izveštaj se obično pravi na teme koje su određene kao važnije, a njegova struktura takođe čini zanimljivijim za gledaoce.

ON THE SPOT ili SA LICA MESTA podrazumeva takozvani STAND UP, odnosno reportera u slici u živom uključenju ili u snimljenom materijalu, kao integralni deo TV paketa. Dok živo uključenje podrazumeva jednu vrstu razgovora između prezentera/voditelja vesti i reportera, u TV paketu STAND UP služi da bi se napravio prelaz između dva dela priče (ukoliko je u sredini), ili da bi se izneo neki zaključak, objasnio izostanak sagovornika, ili da bi se novinar odjavio sa lica mesta. STAND UP je izuzetno koristan jer štedi na slici, daje kredibilitet stanici (jer pokazuje da ima izveštača na licu mesta) i uspostavlja reportera kao vidljivog i prepoznatljivog prenosioca vesti.

TV INTERVJU traži najbolje od novinara jer se snimljeni materijal ne može naknadno ispravljati. TV novinar ne može, kao novinar u štampanom mediju, da koriguje nejasna pitanja ili materijalne greške u njima. Za intervju novinar mora imati razvijenu kulturu govora ali i razvijenu vizuelnu percepciju, kako bi primetio svaku reakciju sagovornika na postavljeno pitanje. Zato mora biti koncentrisan, imati dobre reflekse, biti inteligentan i uporan. Za intervju se mora dobro spremiti jer je najtužnije kada sagovornik od novinara napravi budalu. A ta se greška skupo plaća i nepopravljiva je u montaži.

ISTRAŽIVAČKI FILM i DOKUMENTARAC su san svakog novinara početnika, i najveći su oblik novinarskog umeća. Može biti različitih trajanja i od novinara traži da u priči koncentriše sva znanja koja je stekao u karijeri. Što više novca televizija odvoji za njegovu produkciju – odgovornost novinara je veća. A dokumentarci su skupi.

Prednosti televizije:

  • Masovno pokrivanje
  • Dostupnost svima
  • I slika i glas, i zvuk i pokret
  • Prestiž
  • Pozitivna slika
  • Zaokuplja sva čula
  • Niski (relativni) troškovi

Nedostaci televizije:

  • Mala selektivnost
  • Kratkotrajnost izloženosti
  • Visoki proizvodni troškovi

Internet

Izazove novih tehnologija treba prihvatiti jer će nam pomoći da sami bolje funkcionišemo unutar kompanija, prema javnostima, a i da za ciljeve postavljamo vrednosti uporedive s onima najboljih kompanije izvan Srbije.

Nove tehnologije nisu samo Internet, mobilne komunikacije, digitalna televizija i radio, već i sve zanimljiviji mešanci tih pojedinačnih tehnologija, koji nam mogu u budućnosti nuditi neverovatna rešenja. Ali, kako je Internet, uz mobilne komunikacije, jedina tehnologija šire dostupna u Srbiji, težište pažnje će biti posvećeno upravo Internetu.

internet

Video i internet konferencije

  • mogućnost održavanja razgovora “na daljinu” između 2 do 4 korisnika (mesta) u svetu, u realnom vremenu sa slikom i tonom…
  • mogućnost održavanja konferencije putem Interneta, u realnom vremenu sa slikom i tonom

Online Media Room 

U današnjem globalno umreženom svetu u kojem je svaki minut dragocen, novinari često nemaju vremena da odlaze na teren da bi dobili informaciju iz prve ruke. Istraživanja pokazuju da 90% novinara najpre ode na sajt neke kompanije u potrazi za pričom, a tek posle je i pozove. Stoga svaki sajt treba da sadrži poseban kutak za novinare – media room (internet media room ili media web site). Pošto je to prvi konakt predstavnika sedme sile sa kompanijom, od ključne je važnosti da sadržaj ovih stranica bude prilagođen njihovim interesovanjima i potrebama. Kako ovo predstavlja važan alat za komunikaciju, kreiranjem i upravljanjem web sadržaja treba da se bave isključivo PR profesionalci. Ipak, u praksi je čest slučaj da informacije i sadržaj na koje novinari naiđu u media room-u budu potpuno neadekvatni: zastarela saopštenja, neažurirani podaci, fotografije neodgovarajuće rezolucije…

Ono što najviše iritira su sajtovi koji se teško učitavaju, previše zamornih banera i fleševa, teška navigacija, grafika koja se sporo “skida”, kontakt-podaci koje je teško pronaći. Dakle, web sajt treba da bude vizuelno odmeren, lak za pretragu, precizan sa jasno vidljivim kontaktima i obiljem korisnih i upotrebljivih informacija: opšti podaci o kompaniji, biografije članova upravnog odbora i PR menadžera, studije slučaja, informacije o proizvodima. Naravno, treba pripremiti i odgovarajuće materijale za preuzimanje: fotografije u rezoluciji za štampanje, logotipe, tabele, grafikone… Svrha čitavog procesa je uspostavljanje komunikacije sa medijima i dobijanje povratne reakcije, pa je dobro pripremiti i rss feed, elektronski bilten, sekciju za pitanja i odgovore.

Blogging

Blog se kao Internet žanr pojavio devedesetih godina i predstavljao je on-line dnevnik u koji su blogeri mogli da unose zapažanja iz svog privatnog života. Danas se smatra fenomenom masovnih komunikacija – u Internet orbitu se svakodnevno izbaci 30.000 novih blogova – jer predstavljaju svež, necenzurisan oblik iznošenja stavova na bilo koju temu iz društvenog, političkog ili privatnog života. Blogeri širom sveta neretko po prvi put predočavaju javnosti važne informacije, razotkrivaju vladine tajne, iniciraju političke krize i skandale, izveštavaju sa mesta pogođenih prirodnim nepogodama, iz država zaraćenih ratom. Oni podstiču vodeće medije da prate njihov trag, učestvujući u oblikovanju javnog mnjenja.

Veliki broj redovnih posetilaca, brzina plasiranja informacije, mogućnost predstavljanja i preporuke proizvoda su samo neki od razloga zbog kojih je ovaj netradicionalni komunikacijski medij našao svoju primenu u odnosima sa javnošću.

bloging

Velike kompanije i PR praktičari ne moraju više da čekaju medije kako bi plasirali informaciju o svojoj komunikacijskoj aktivnosti, već jednostavno mogu da, kao dodatak postojećem sajtu ili nezavisno od njega, kreiraju sopstveni blog u roku od par sati i da željenim  inforamcijama direktno komuniciraju ciljnim javnostima.

Druga mogućnost je da odaberu blogera koji pokriva određenu ciljnu grupu i omoguće mu da sam isproba proizvod ili uslugu koju žele da predstave javnosti ili jednostavno prati temu od interesa.  Tako bloger postaje jedna vrsta advokata brenda ili zadovoljne mušterije, pružajući lični prikaz proizvoda, a poznato je d ane postoji ništa efektnije od prijateljske preporuke. Ovo je posebno efektno za kompanije koje se bave novim tehnologijama, pa su tako Siemens i Nokia na početku kampanje za lansiranje novih proizvoda, svoje najnovije telefone najpre poslali uticajnim blogerima u Francuskoj.

RSS Feeds

RSS je najnoviji metod za dostavljanje odabranih sadržaja sa Interneta na personalni kompjuter, laptop, mobilni telefon ili PDA – što omogućava praćenje najnovijih vesti iz raznih oblasti. Svima kojima je dosadilo da primaju mnoštvo spamova i neselektivnih sadržaja na svoj e-mail, a žele da budu u toku sa najnovijim dešavanjima, ovaj alat je više nego koristan. Funkcioniše po principu skupljanja informacija sa više odabranih sajtova koji se korisniku šalju kao lista naslova, čime se omogućava pretraga samo onih web stranica čiji naslovi spadaju u domen našeg interesovanja. Uz pomoć RSS-a, na primer, možemo da prokrstarimo za manje od pet minuta kroz sve naslove iz New York Times-a koji su se pojavili u proteklih 12 sati, da kliknemo na naslov koji nas zanima i pročitamo konkretan tekst. I dok blog služi za puštanje informacija u mrežu, RSS feed jednostavno omogućava da neka vest ili priča dođu do najšireg kruga čitalaca – poslovnih partnera, novinara – čime je našao svoju primenu i u odnosima s javnošću.

Korišćenjem ovog alata za distribuciju sadržaja, umnogome se skraćuje vreme potrebno za praćenje medijskih objava (media monitoring), jer je moguće vizuelno “skenirati” naslove sa hiljade sajtova i time steći uvid u generalno stanje u nekoj industriji, kao i u aktivnosti konkurencije. Pored toga, kompanija može da bude u kontaktu sa svima koji primaju njene informacije, a i poseta sajtu se višestruko povećava.

Možemo da rezimiramo i da kažemo da ne postoje dobri i loši kanali komuniciranja s ciljnim grupacijama, kao ni dobri, ni loši komunikacijski alati. Svaki od njih će biti toliko učinkoviti koliko ćete ga znati svrsishodno primeniti.

Tutorijali - Materijali za učenje

Pretraga

baner_300x250
_Edukacija_300x250px
baner-edukacija