Vrste mobinga

Vrste mobinga na radu

Načini na koje se određeni radnik suočava sa mobingom na svom radnom mestu su brojni, ali se u osnovi mogu podeliti na:

  • napadi na mogućnost žrtve da komunicira na odgovarajući način (nadređeni i/ili kolege ograničavaju mogućnost izražavanja žrtve; žrtva se namerno, planski i sistematski prekida tokom razgovora; odbijaju se neverbalni kontakti sa žrtvom (izbegavaju se njeni pogledi), ignorišu se znakovi koje žrtva upućuje (tokom sastanka se namerno ignoriše njeno podizanje ruke i želja za uključivanje u razgovor i sl.),
  • napadi na mogućnost žrtve da održava društvene odnose (žrtva se stalno i sistematski izoluje od ostatka organizacije; niko joj se ne obraća; svi se ponašaju kao da žrtva uopšte nije ni prisutna; ne poziva se na sastanke i neformalna druženja kolega),
  • napadi na ličnu reputaciju žrtve (izmišljaju se razne priče o žrtvi i njenom privatnom životu; ona postaje predmet ogovaranja, ismejavanja i spletkarenja; ostavljaju se zluradi negativni komentari o ličnim osobinama žrtve i njenom ponašanju),
  • napadi na kvalitet profesionalne situacije u kojoj se žrtva nalazi (stalne kritike i prigovori na račun njenog rada; uvrede; preterana kontrola; niske ocene rezultata rada koje je žrtva ostvarila; situacija da se žrtvi ne dodeljuju radni zadaci i oduzimaju joj se osnovna sredstva za rad (radni prostor, telefon, računar – sindrom „praznog stola”); zadaju joj se zadaci koji apsolutno nisu prilagođeni profesionalnim kvalifikacijama i obrazovanju žrtve (zadaci su ili isuviše jednostavno ili preteški i zahtevaju od žrtve spsobnosti koje nema, a sve ovo sa ciljem da se žrtva natera da napravi grešku); premeštanje žrtve na radna mesta koja ne odgovaraju njenom obrazovanju, životnoj dobi i prethodnim radnim iskustvima; premeštanje žrtve da radi na lokacijama do kojih mora da putuje i po nekoliko sati; zatrpavanje zadacima i određivanje kratkih rokova (sindrom „pretrpanog stola”); stalno menjanje radnih zadataka i davanje nejasnih i dvosmislenih naloga…
  • napadi na zdravlje žrtve (žrtva se prisiljava da obavlja zadatke koji narušavaju njeno zdravlje; ne dopušta joj se da koristi slobodne dane i godišnji odmor; preti se fizičkim napadima na žrtvu; žrtvu trpi seksualno zlostavljanje i sl.).

Prema Lemanu (1996) svaki radnik tokom svog radnog veka ima 25% šanse da bude barem jednom žrtva nekog od oblika mobinga na radnom mestu. Psihičko zlostavljanje je mnogo više od povremenih konflikata ili svađa među kolegama koje su skoro deo radne svakodnevnice svakoga od nas. Osoba koja koristi mobing ima svesnu nameru (koja je izuzetno retko nesvesna) da naškodi žrtvi i/ili da je na kraju prisili da napusti radnu sredinu zbog nepodnošljive situaciju u kojoj se nalazi.

Osećaj ugroženosti, ljubomora i zavist mogu da pokrenu želju da se eliminiše neko od kolega pogotovo ako kod mobera postoji uverenje da će eliminacija žrtve dovesti do napretka u njegovoj karijeri. Često se u praksi možemo susresti sa situacijom da čitava grupa zaposlenih zbog unutrašnjih problema, napetosti i ljubomore odabire jednog radnika, najčešće osobu za koju porcenjuju da je slabija od njih, kao žrtvu na čijem će primeru dokazati svoju snagu i sposobnost.

Karakteristične žrtve psihičkog zlostavljanja su:

  • „poštenjaci” – osobe koje su uočile i prijavile nepravilnosti u radu,
  • osobe sa fizičkim nedostacima i invalidne osobine,
  • mlade osobe koje su se tek zaposlile,
  • starije osobe pred penzijom,
  • osobe koje traže više samostalnosti u radu ili bolje uslove rada,
  • osobe za koje se procenjuje da bi u skoroj budućnosti mogle postati višak u organizaciji,
  • vrlo kreativne osobe koje predlažu promene i time remete postojeće stanje,
  • osobe koje su poslednje zaposlene u preduzeću – sa najmanjim radnim iskustvom u konkretnoj organizaciji,
  • osobe drugačijeg etničkog i/ili religioznog porekla, psihički nestabilne i ekscentrične osobe.

Psihičko zlostavljanje, odnosno mobing, najčešće se odvija kroz nekoliko faza:

  • u početku dolazi do sukoba koji ozbiljno narušava međuljudske odnose i na taj način on postaje temelj kasnijeg razvoja mobinga,
  • često se dolazi u situaciju da je izvorni konflikt čak i zaboravljen, ali agresivne težnje ipak postaju sve ubojitije i usmeravaju se ka budućoj žrtvi,
  • u jednom trenutku agresivnost eskalira i prelazi u pravu psihološku torturu kojoj je žrtva mobinga podvrgnuta,
  • u vrtlogu ponižavanja, pretnji, zlostavljanja, mučenja i glasina žrtva razvija osećaj manje vrednosti, gubi svoje ljudsko i profesionalno dostojanstvo,
  • u trenutku u kom žrtva postane „dežurni krivac”, ona je već značajno obeležena i izolirana, neprekidno je zlostavljana, postala je „žrtveno jagnje” na koje se svaljuje krivica za sve greške,
  • u sledećem koraku žrtva se, po pravilu, upušta u očajničku borbu za opstanak, što najčešće dovodi do pojave ozbiljnih psihosomatskih poremećaja i bolesti,
  • nakon višegodišnjeg zlostavljanja žrtva skoro uvek boluje od nekog ozbiljnog hroničnog oboljenja; jednostavno ne može više da izdrži i napušta posao, a u drastičnijim slučajevima čak dolazi i do situacija u kojima se žrtva odlučuje na samoubistvo kao krajnji način rešavanja situacije u kojoj se našla.

Psihičko zlostavljanje na radu

Posledice psihičkog zlostavljanja mogu biti katastrofalne kako za žrtvu mobinga, tako i za celu organizaciju u kojoj žrtva radi. Kada govorimo o žrtvi, psihološki teror kojem je podvrgnuta može vrlo ozbiljno ugroziti njeno psihičko i fizičko stanje. Moguća je pojava velikog broja izuzetno ozbiljnih problema: učestale glavobolje, poremećaji spavanja, poremećaji u digestivnom sistemu, vrtoglavice, osećaj pritiska u grudima i nedostatka vazduha…

Promene na društveno-emotiovnom nivou uključuju: česte i nagle promene raspoloženja, anksioznost, prisustvo opšte letargije i nezainteresovanosti, nagle napade plača, stalno razmišljanje o problemima, osećaj gubitka sopstvenog identiteta i ličnosti, društvenu izolaciju, nedostatak interesa za članove porodice, prijatelje i osobe iz najbližeg okruženja, gubitak emocija… Promene prouzrokovane mobingom su vidljive i u ponašanju žrtve i mogu se ogledati kroz: hetero ili autoagresiju, pasivnost; smanjenje ili povećanje apetita, učestalo korišćenje alkohola, cigareta lekova i psihoaktivnih supstanci, poremećaji u seksualnoj aktivnosti…

Psihičko zlostavljanje veoma često dovodi do potpunog psihičkog i fizičkog iscrpljivanja žrtve, ali se ovo ni u kom slučaju ne sme mešati sa sindromom sagorevanja na poslu. Sindrom sagorevanja na poslu odnosi se na dugotrajnu izloženost stresu prouzrokovanim prirodom posla koji osoba obavlja, dok moralno zlostavljanje proizlazi iz poremećenih međusobnih odnosa i nedostatka komunikacije među kolegama. Uprkos tome što su simptomi ova dva problema veoma slični, treba jasno odrediti uzroke (korene) nezadovoljstva, kako bi se moglo pristupiti ispravnom i konstruktivnom uključivanju u rešavanje problema koji su nastali.

O tome koliko je mobing postao rasprostranjena pojava i koliko njegove posledice mogu biti opasne možda najbolje govori informacija da je svetska zdravstvena organizacija oboljenje koje je posledica mobinga uvela u svoju evidenciju pod nazivom „posttraumatski stresni poremećaj”.

Tutorijali - Materijali za učenje

Pretraga

baner_300x250
arh
_Edukacija_300x250px
baner-edukacija