Pasivno obnavljanje divljine: ako voliš prirodu ostavi je na miru

Povezane objave

• Niš: Diskusija o književnosti i moralu 17/03
• Najviša žena na svetu visoka je 215,16 centimetara 15/10
• Novi Kodak pametni telefon! 24/10

Dok se ekolozi sastaju da bi diskutovali o pretnjama po globalni biodiverzitet, neki veruju da je jednostavno prihvatanje haosa najbolji pristup.

Enrike Migel Pereira voli da priča priču o baki sa severnih planina Portugala, koja nikada u životu nije videla divljeg vepra. Ona je provela svoj život u selu Kastro Laboreiro, ugneždeno između udaljenih vrhova oblasti danas poznate kao Nacionalni park Penjeda-Gereš.

To bi trebalo da je idealna teritorija za divlje svinje, ali nakon vekova širenja stočarstva i ljudskog uticaja, veliki sisiari su gotovo nestali iz tog područja.

Bio je to društveni i ekonomski preokret u 20. veku, koji je sasvim slučajno pretvorio ovu oblast u kolevku onoga što je poznato kao pasivvno obnavljanje divljine, a ekolozi su sve pomno posmatrali. Ovih dana je gotovo nemoguće izbeći viđanje divljih svinja u ovoj regiji, a čak se i kozorog, koji je bio u potpunosti nestao pre 90 godina, vratio.

Pasivan povratak je pristup obnavljanju divljeg života koji omogućava prirodnim procesima da se obnove samostalno. On podrazumeva izvestan nivo haosa, jer se šume vraćaju na svoju teritoriju, vraćaju se brojne životinjske vrste, kao i prirodni događaji poput požara, najezde štetočina i poplava.

S obzirom na to da je globalni diverzitet tema ove sedmice na COP15 Ujedinjenih nacija, pasivno obnavljanje divljine se nameće kao pristup koji bi mogao da pomogne  da se zaustavi katastrofalan gubitak vrsta, i da se taj proces konačno preokrene.

Tri su ključne komponente u pasivnom povratku divljine, smatra Pereira, profesor očuvanja biodiverziteta u Nemačkom centru za integrativna istraživanja biodiverziteta Univerziteta u Lajpcigu. Prvi je obnavljanje prehrambene složenosti, odnosno biodiverziteta, tako što će se dopustiti povratak divljih životinja. To obično znači ograničavanje lova, ali u retkim slučajevima uključuje i relociranje.

Drugi faktor je omogućavanje povezivanja predela, tako da se biljke i životinje mogu slobodno kretati.

Treći i najvažniji korak je dozvoliti nepredviđena prirodna dešavanja kao što su požari, štetočine i poplave.

Dopuštati „divljanje“ prirode je anatema kada je reč o tradicionalnim pristupima njenom obnavljanju, što može biti teško prihvatljivo za Evropljane. Pereirino razmišljanje je „ako je voliš, pusti je da bude slobodna“.

Problem s puštanjem da se stvari dešavaju same od sebe

Jedan od glavnih argumenata u korist pasivnog povratka divljine su niski troškovi u poređenju s pristupima koji podrazumevaju učešće čoveka, posebno u velikom obimu. Pravilno pošumljavanje koje ljudi praktikuju se pretvara u homogen krajolik, a biodiverzitet ima tendenciju da prosto mrzi homogenost.

Ipak, naučnici poput Pereire drže se stanovništa da ako se prirodi pruži dovoljno vremena, nepredvidivi prirodni procesi će dovesti do neophodnog diverziteta. Veliki biljojedi poput bizona, mogu da raščiste čitave oblasti i kreiraju otvorene džepove gde biodiverzitet može da napreduje, dok divlje svinje preoravaju zemlju u potrazi za hranom.

Mada je ovu pojavu mnogo teže promovisati, posebno u doba klimatskih promena, požari su takođe još jedna od prirodnih nepogoda koja može dovesti do razvijanja diverziteta.

„Moramo prihvatiti nepredvidivo. Mi čak ni ne znamo u šta se ova područja mogu pretvoriti na kraju. Želimo da se funkcije ekosistema obnove i da dopustimo prirodi da odigra svoju ulogu. Međutim, za mnoge ljude je to teško“, objašnjava Pereira.

Model za ostatak Evrope?

Obrasci viđeni u oblasti oko Kastra Laboreira nisu jedinstveni, jer se poljoprivredno zemljište u Evropi napušta ubrzanim tempom.

U prvoj polovini 20. veka, Evropu je zahvatila rapidna urbanizacija, jer su promene u poljoprivredi i globalizacija učinile mnoge ruralne stilove života neodrživim. Udaljena planinska područja bila su posebno teško pogođena, ali i sva ostala s prirodnim i fizičkim ograničenjima poljoprivredne proizvodnje.

Procenjuje se da će poljoprivredno zemljište površine dve Mađarske biti napušteno do 2030., jer istraživanja pokazuju jda je 30 odsto ukupnog poljoprivrednog zemljišta u EU u opasnosti od napuštanja. Klimatske promene i globalizacija samo će intenzivirati ovaj proces.

Da li je odgovor u tome da se prirodi dopusti da se sama obnovi?

Obnavljanje divljine je relativno novo polje istraživanja, a ekolozi u drugim delovima sveta su zauzeli drugačiji pristup.

Henrike Šulte to Bine, doktorand u Institutu za zoologiju Imperijalnog koledža u Londonu, rekla je da su naučnici u Severnoj Americi mnogo više fokusirani na vraćanje velikih biljojeda i mesoždera.

„Evropa akcenat stavlja na pasivan pristup“, kaže ona. „Zatim imamo Australiju gde je situacija jedinstvena, jer je mnogo flore i faune još uvek preostalo. Međutim, imate i invazivne vrste, tako da pasivan pristup na dosta mesta može biti prilično opasan.“

U Britaniji, Alaster Drajver favorizuje aktivniji pristup u obnavljanju divljine nego što rade Portugalci. On je bivši šef kancelarije za očuvanje prirode Ekološke agencije za Englesku i Vels, a decenije je proveo radeći kao zaštitar. Sada je direktor male dobrotvorne ogranizacije Rewilding Britain, koja se nada da će pet odsto britanskog zemljišta pretvoriti u područja bez merljivog ljudskog uticaja.

„Ne možete odjednom uskočiti u ogromna prostranstva gde se priroda potpuno brine o sebi, posebno u Britaniji, gde nemate grabljivce na vrhu lanca ishrane, a nemate ni mnogo velikih biljojeda“, kaže on. „Nemamo vukove i medvede, nemamo bizone i velike jelene, i imamo mali broj divljih svinja i dabrova. Nedostaje nam prehrambeni sloj i po na vrhu ekosistema.“

Ovaj nedostatak vrsta znači da u Britaniji napori ka obnavljanju divljeg života zahtevaju preduzimanje izvesnih akcija, koje treba obaviti brzo.

„Nemamo vremena da čekamo 100 godina da stvari počnu polako da se obnavljaju i da počne prirodna regeneracija“, kaže on. „Ja to opisujem kao maraton sa sprinterskim startom.“

Drugačije putovanje, ista destinacija

Jedan od prvih koraka u obnavljanju divljine koji preduzima Drajverova organizacija je uklanjanje ovaca. Za razliku od drugih biljojeda, one su izbirljive što se jelovnika tiče i mogu da istrebe poljsko cveće i druge važne biljne vrste.

U nedostatku bizona, njegova organizacija ohrabruje zemljoposednike da puste retke pasmine goveda da slobodno lutaju i pare se na širokim područjima, što dovodi do „mozaik efekta“. Slično ovome, plan je da se gaje stare pasmine svinja, kao zamena za divlje, pa čak i poniji umesto sada izumrlog tarpana, poznatog i kao evroazijski divlji konj.

Ukoliko postoji deficit lokalnog drveća i šipražja, Drajverova grupa ih ponovo sadi kako bi podstakla njihovo širenje. Pored toga, uklanjaju ograde, dozvoljavaju rekama da pronađu prirodne puteve, stvaraju močvarna područja i uklanjaju tuđinske vrste.

Mada Drajver i Pereira praktikuju različite metode, njihov krajnji cilj je isti.

„Obnavljanje divljeg života ne znači da imate unapred formiranu ideju o tome šta će se tamo pojaviti i koje vrste ćete imati“, kaže Drajver. Neke vrste mogu nestati iz regiona, ali zato će biti mnogo više pobednika.

Na kraju krajeva, najveći pobednici će biti generacije kojima ćemo to ostaviti u amanet.